Subota, tmuran dan napolju...ceo dan sam provela u krevetu čitajući knjigu...TV drnda u pozadini

I onda, ničim izazvana, kreće reklama za Perwoll Black Magic:

 a, ja živela u ubeđenju da

Pilgrimage (n.), a journey to a sacred place

U poslednje vreme osecam rastuću frustraciju svaki put kada pomislim na eventualni odlazak u Meku i Medinu kupoholičarkog Beograda s ciljem trošenja bilo koje količine novca.

Iz više razloga:

1. strah od finansijske propasti - neki podmukli strah od toga da će kupovina bilo čega, koliko god mi to bilo neophodno dovesti neizbežne propasti...tripujem da sam bahata u svojoj kupovini i da će me zbog toga stići zaslužena kazna. Ovde moram da napomenem da nisam usamljena u ovim strahovima

Zbog današnjeg dobro poznatog događaja, odlučila da na posao krenem u 15 do 7 umesto u uobičajenih 7-7 i 10.

Ušla sam u polupraznu 18-icu. Sela odmah. Posle svih mučenja ovih dana u istoj, nekako mi bilo mi žao da izađem kad je došlo vreme.

Sada sam u ozbiljnom iskušenju da nastavim praksu ranijeg kretanja na posao.

Dva razloga protiv:

1. Morala bih da počnem sa buđenjem oko pola 6 (ko mi kriv kada sam medved u hibernaciji, pa mi treba pola sata da se dovoljno razbudim da bih ustala iz kreveta)

2. Stižem pola sata pre početka radnog vremena.

Jutro. Hladno. 3 stepena. Ja jedva cekam da se spakujem u 18-icu, pa makar ona i bila krcata ljudima koji se ne peru. I uđem, i lepo se spakujem pritom pazeći na svoj lični prostor ali i poštujući lični prostor drugova saputnika.

Na sledećoj stanici jagma da se uđe u autobus. Sasvim razumljivo - napolju je hladnoooo i ljudi žure na posao. Ulazi starija gospođa, 160cm visine, oko 70-80kg, ne bih se usudila da tvrdim, ali dovoljno da izgleda kao kugla koja je malo spljoštena odozgo i nataknuta na zdepaste nožice. E, sad, ova gospođa, ulazi jaaaakoooo polaaakooo i izgleda kao

Na moju veliku žalost, primorana sam da svakog dana na posao idem javnim gradskim prevozom. Istim onim u kom ljudi imaju običaj da odišu mirisima koji više priliče javnim toaletima.

I tako, jutros, dok sam pokušavala da pronađem svoje "happy place" u kome ljudi imaju svest o neophodnosti REDOVNOG i TEMELJNOG održavanja lične higijene i tako zaboravim na oblake parfema marke "oznojaž", "necu da perem zube i tačka", "beli luk za doručak" i slično, autobus staje u stanici i ja vidim sledeći prizor: odmah iza stanice se nalaze 2 privatne kuće čija su dvorišta odvojena