Danas je 4. mart, 2010. Sutra rano ujutru krece nova naucno-edukativna ekspedicija na Antarktik... novih 50 ljudi ce imati tu privilegiju da se upusti u neverovatnu avanturu i stekne neverovatno zivotno i profesionalno iskustvo... Osecam blagu zavist prema svima njima, a opet sa druge strane neizmerno sam srecna jer ce nova lica, entuzijaste imati priliku da prodju kroz slicno iskustvo kao sto je moje.... Uh, kako bih isla ponovo!

Obuzeta nostalgijom i secanjima na neverovatne dve sedmice provedene u prelepoj ledenoj pustinji, i citajuci svoj dnevnik napisan tokom ekspedicije, naisla

 

Divno je da dva meseca nakon povratka sa ekspedicije prica o Antarktiku, zastiti zivotne sredine, iskustvu i dalje zivi i objavljuje se u medijima..... svakako prica je tek pocela i nastavice da se razvija i dalje...

Poslednji tekst objavljen je u dnevnim novinama Press i ovom prilikom zelim da ga podelim sa vama. Nadam se da cete uzivati i jedva cekam komentare, misljenja....

 http://www.pressonline.rs/sr/kofer/treba_znati/story/100309/Antarktik+-+Čudesna+lepota+ledene+pustinje.html

 

 


Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

 

Nedelja je, dan koji me asocira gotovo uvek na bezbrižnost, opuštenost, blagu lenjost, popodnevni ručak u društvu voljenih osoba, gledanje porodičnog filma uz gutljaje tople kafe i predvecernje dremanje… Gotovo da se u ovom momentu identično osećam, s tim da su okolnosti u kojima se trenutno nalazim poprilično drugačije…

Negde je oko 14h popodne, nalazim se na otprilike 11,500 metara visine, iznad obale zapadne Afrike. U avionu sam sa jos, ni sama ne mogu da pojmim, koliko stotina ljudi, na putu za Buenos Aires. Nedeljni ručak samo što je završen… Malo neobično, zar ne? U vazduhu se čuje žamor ljudi, hrkanje onih koji duboko spavaju posle verovatno burnih noći provedenih po evropskim prestonicama, mnoštvo različitih jezika među kojima dominira španski. 

 

Svesna sam činjenice da će misli, rečenice, iskustvo i ideje koje ću deliti sa vama putem ovog bloga izazvati različite reakcije, i to je sasvim normalan ciklus… Nesviđanje, neslaganje, kritika, neverica, pesimizam, pronalaženje, povezivanje, optimizam, kreativnost, vera, nada, akcija! Miks mišljenja i osećanja, od onih najnegativnijih do najpozitivnijih… Mene ne zanima na kojoj ste strani, to je stvar ličnog izbora…

Ono u šta ja verujem je da je pozitivna promena moguća i da bi se desila potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, truda i konkretnog delovanja. I da, znam da je put dug, mukotrpan, ponekad zastrašujući, ali ‘ukoliko ne osećamo strah, onda naš san nije dovoljno veliki’.

Akciju ne kreiraju vlade, političari, poslovni moćnici, već mi – obični ljudi. I sve kreće od spoznaje važnosti ličnog liderstva, lične odgovornosti i balansa između čoveka i prirode za sve što se dešava oko nas danas, i za sve što će se dešavati u budućnosti…

Spremni da mi se pridružite?!

 

 

Milena Vujičić

Milena Vujičić
Datum rоđenja:  - Pol:  Ženski Član od:  14.11.2009 VIP izbora:  4 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Korisnikova VIP lista

-

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana