Gost autor: Stjepan Mimica

...

izvinjavam se, skinula 

Jedna priča - ne znam šta mi bi baš nju da, s oproštenjem,  metnem  danas a nedelja je i nije na duhove. Priča o jednoj ženi i jednom grobljanskom popisu

Ta je žena išla Kosovom, nosila je fotoaparat i sveščicu i radila je čudan popis. Grobljanski. Da se ne zaborave srpska imena na razrušenim grobljima. Da se ne zaboravi koliko ih je bilo. Da ne prođe nijedna crkva, srušena, a da se sutra ne zna koja je to crkva bilo a ko njen neimar.

- Bog je neimar – objašnjava mi.

- Bog je neimar –   prvo ponavljam ko papagaj jer pokušavam, naivno, da uđem u njen svet.

- I rušitelj, Bog je rušitelj sopstvenog neimarstva – ne pušta me na ta vrata. Nit' imam   ključ,  niti znam lozinku. 

- Čudan Bog- odustajem.

Šta se to dešava u Kosovskoj Mitrovici i zašto?

Počnimo od skupa, protesta, koji se završio sa jedanaest ranjenih i jednim mrtvim. Okupljanje je organizovano (o „organizaciji“ kasnije) kako bi se izrazio protest zbog otvaranja kancelarije koja bi služila za to da građani severa vade kosovska dokumenta u tzv zoni poverenja, mešovitim naselju, Bošnjačkoj mahali (to je bila, ako se neko još seća, jedna od prvih tačaka „plana za sever“)

Na skup su pozivali „svi“, što znači načelnik okruga Radenko Nedeljković (DS) kao i patriotski blok oko

edit: (odma da metnem na početak) - ne nudim kuče. i ne dam ga. oglas (za ne daj bože) odnosi se na stan. ako, ne daj bože, zatreba. 

uzela sam štene. doneli ga iz petrovaradina. imala sam nameru već neko vreme da uzmem mešanca (malog!!!) i ovaj mi je delovao najlepše. ličio je na vučjaka s kojim sam živela godinama, ali to u meni nije probudilo ni tračak sumnje da ova osoba koja mi se šetka po stanu može i da poraste. mislim, ozbiljno da poraste. takođe, simpatičan mi je bio (i dalje je) jer liči na privezak šarplaninca. po'sves' je čudo - ja ustvari najbolje volim velike pse. dakle, pravila sam se da ne znam da nešto što je nastalo mešanjem vučjaka i šarplaninca - ne može da bude malo. 

i nije da mi žena iz petrovaradina, koja ga je dovela kod mene, nije rekla da on ima "nešto malo" krvi tog lovca na vukove i druge međede. rekla je. 

e sad, pedro i ja se lepo slažemo. bistar je i, mada ima između mesec i po i dva, već je shvatio gde je njegov WC.

Tu sve piše,  polazak pred zoru - čekam da dođu po mene i da odjašemo tamo gde je Bog rekao "nemam braćo nerava za vas, nos'te se u tri lepe" . Sumnjivo sam mnogo stvari spakovala, gledam dva ogromna kofera i brinem. Gledam torbu pored dva ogromna kofera i još više brinem. Laptop i podrazumevajuće sitnice - ko selidba bogte. A nije. 

 Da se ne lažemo znala sam ja da će doći i taj dan, a neće biti parada i neće me radovati prolećni Beograd nego ovo: 

jeste, opet kosovo,

ustvari, ne kosovo nego jedna emisija s kosova, nije prvi put da pričam o njoj.

svi razgovori koje je do sada vodio ničić sa svojim gostima moogli bi da se opišu kao zanimljivi (u zavisnosti od teme i kako kome) ali ovaj koji ću sada pustiti spada u (mogli bi da razumeju oni upuićeniji u prilike na kosovu) domen naučne fantastike. 

sagovornik - milan ivanović poznat je po mnogo čemu na kosovu, nije sve loše, ima on i dobrih strana - ne viče kad govori i usopeo je da zajebe i vučića u sedativnoj intonaciji dok odgovara na pitanja - a

Nažalost, knjige pisanija i intervjua Zorana Radmilovića koja se, primereno ovom lepom vremenu, zove "Zalažem se za laž" - više nema na trafikama i ona će se za koji dan naći u "svim boljim knjižarama" po (opet - nažalost) nešto višoj ceni. Nažalost, jer znamo da malo ko ulazi u "sve bolje knjižare" a skoro svako skoro svaki dan stane pred neku trafiku i onda vidi Zoranovu sliku na koricama, pa kaže "to je oko 3 kutije cigara" (dobro, nekad i 5 zavisi od firme) i "nek ide život" pa kupi čovek sebi knjigu.

E, povodom toga ja ću sad ponovo zloupotrebiti ovu lepu oglasnu