Tu sve piše,  polazak pred zoru - čekam da dođu po mene i da odjašemo tamo gde je Bog rekao "nemam braćo nerava za vas, nos'te se u tri lepe" . Sumnjivo sam mnogo stvari spakovala, gledam dva ogromna kofera i brinem. Gledam torbu pored dva ogromna kofera i još više brinem. Laptop i podrazumevajuće sitnice - ko selidba bogte. A nije. 

 Da se ne lažemo znala sam ja da će doći i taj dan, a neće biti parada i neće me radovati prolećni Beograd nego ovo: 

al ne da peva...

a i tekst mi paše ovih dana... ma ne samo tekst,  nego i  melodija.... i  uopšte izvedba

ovako ću i ja (da se obratim svetu) kad naučim da pevam

Najavila sam u prethodnom postu promociju knjige "Tezge pumpe u brdima manastiri" a u međuvremenu smo promenili odluku o mestu održavanja pomenute. Stoga sam dužna da zbog zainteresovanih a i onih koji su se zbog bloga javljali ponovim stvar i dam nove podatke.

Naime, utorak,  27. 11. u 18h u klubu "Ptičica", Cara Uroša 19 (ugao sa Jevremovom) 

Klub je prilično poznat. Promocija je otvorena i za ljude i za novinare (journalists - oposit of people) i jedina je nepravda što ne puštaju pse, dok novinare puštaju a zna se ko je čovekov najbolji prijatelj.

Ime mesta za ovu priču, kao ni ime gorepomenutog hotela, nije važno. Hotel se nalazi negde a do tamo  se stiže nekim makadamima, oznaka nema, tako da je neminovno  (to kad prođe više od 5 dana) zapitati se da li mesto zaista postoji ili ste upali u neku daleko bilo dimenziju. Upali ste u daleko bilo dimenziju, shvatićete negde oko 6. dana - kako je i red jer 6 je brojka simbolična i sasvim prikladna za shvatiti te stvari oko daleko bilo dimenzije. Kad to shvatite - razloga za brigu više nema. 

Hotel je izvanredan, ne može da se kaže. Istina, ako vam se izvoljeva

Prvo, Čestobrodica je prelepa pod snegom. Grane su zaleđene, kuće su lepe i nema ih mnogo, kad se spustiš u Zaječar, nešto ti lepo, baš.

Onda neki hotel, mali i sa sobama ko za decu. Pa kafana Beba (valjda) i srneći gulaš, pojela više tanjira toga nešto je pristojno reći, na ovu glad u zemlji Srbiji, i maniju držanja dijeta u svetu

Pa pozorište, promocija, hladna scena, ledena sala, ljudi sede u kaputima meni skoro suze na oči

 Ništa ja, nego samo onako... čisto da se zna.

Ovde a i šire

ništa ne bih menjala,  nikog ne bih pustila, u moj svet ni da priviri, ti što ništa ne nose, neka mi ne dolaze , ja vrata ne otvaram, dok darove mi ne donesu,  ne otvaram , ako nisu bogati

 ovo je najava jedne prodajne izložbe nakita od (ah) plemenitog metala... ne, lepše zvuči od srebra i zlata... i dragog kamenja. stvar počinje sutra dakle u nedelju u 19h na jednom (pa jeste čarobno) čarobnom mestu u jevrejskoj opštini, u beogradu u kralja petra br 71

neko zna neko ne zna, nije ni važno, ja sam jednu deceniju svog života provela živeći od

Čitala delove mjuzikla o Savi Savanoviću, Danice Nikolić - Nikolić i smejala se (naglas) desetercu, te mi na čas promaklo ozbiljno. A onda sam se setila - smejala sam se ja i "Rodoslovu loze vampira", premda je stvar mrtva ozbiljna, ne samo zato što se zna da postoji vampir,  nego što vampir (kod Nastasijevića jedan Toma, otac njegovog druga, takođe vampira) ume da bude i stalno prisutan. Može čovek i da se veže za njega, da se druže...  da voli svog vampira i lažno svedoči da ovaj nije vampir. Posle se upetlja i ne zna više šta da kaže, i kako da se opravda pred ljudima.

... da li to znači da je glumac "previše" dobar ili to, pak znači da se publika,  onaj njen deo  koji sebe smatra "elitističkim" nije pokazao mnogo pametnim? 

 Bilo mi je veliko zadovoljstvo da pričam s čovekom koji spada u takve, malobrpojne, glumce, koji neretko dožive sudbinu da budu voljeni od strane publike, kritikovani od strane nekakve tzv. intelektualne javnosti koja, kad prođe vreme, ostane negde u dubokom zaboravu, onom istom koje je svojedobno proricala umetniku.