1.      Мораш да будеш психић.

Горак укус у устима након краја сваке школске године. Стичем утисак да нам остатак летњег распута служи да прикупимо довољно снаге како бисмо наредног 1. септембра погледали ученицима у очи. Прво је, наравно, потребно да погледамо себе у огледалу. Шта видимо? Понекад видимо Ништа – након годину дана симулације школе и образовног процеса, једноставно схватимо да смо играли игру без јасног циља, без критеријума, и без правила (не ваља генерализовати, али појединачни случајеви не мењају суштину).

Причали смо о животу, о смрти, о ништавилу, о вечно супротстављеном процесу стварања и разарања, о Миљковићу који је за живота био више мртав од свих мртваца заједно, о пепелу који дели људску природу. Тумачили смо Доситејево виђење по којем је за мржњу и пакост међу људима крива неразумност, слепоћа ума, поквареност, самољубље и сујета – непросвећеност ума. Разговарали смо о времену као највећем човековом крвнику, о уметности која нити храни нити брани онога који јој се преда, о Андрићевој Аски која игра игру за свој већ изгубљени живот.

„Да сам професор, а они ђаци, моја толеранција би била равна нули. Професор... Професор је пас који још само може да лаје ако су му гласне жице живе. Професор више није ни пас. Мање је вредан и битан у овом данашњем савременом и демократском друштву од обичног пса луталице. Ученицима фали само поводац, па да прошетају професоре кроз град.“

Део писменог задатка на тему: Ћутим, а проговорио бих: искрено о мојим професорима.

Још један децембар за нама!

Постоји ли, ипак, некакав смисао у коме се може бранити идеја колективне одговорности, односно одговорности за нешто што сами нисмо учинили, а што нас ипак оптерећује?

                                                                                                                     Л. Колаковски

Šetnja za mrtve i razapinjanje živih

Pravda za Rastislava, Nemanju  i Marka!

Uvredljivi komentari sa zatvorenog dela internet foruma čine osnovu prvostepene presude višeg suda u Beogradu kojom su Rastislav Dinić, Nemanja Poleksić i Marko Nikolić prošle sedmice osuđeni na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Žrtve uvreda su Boris Malagurski i Ivana Rajović, autori dokumentarnog filma „Pretpostavka pravde“, koji su krajem septembra 2012. godine podneli krivičnu prijavu protiv 12 članova foruma Parapsihopatologija zbog navodno organizovanih pretnji po život i ličnu i profesionalnu bezbednost, iznetih posle premijere filma.

Reč je o filmu koji se „na drugačiji način“ bavi pogibijom Brisa Tatona.

Parodija pravde

Koliko košta ,,sloboda govora” i moć reči?