Елем, на огласној табли Гимназије у Лебану дочекало нас је обавештење, тачније оставка директора.

Занимљив почетак радног дана. Нисам из Лебана, радим у Гимназији већ три године, упознао сам дивне и мање дивне људе, али

У већини образовних установа завршено је чувено бодовање наставника и сарадника за чијим је ангажовањем престала потреба. Можемо да одахнемо сви који нисмо били бодовани, као и они који су бодовање преживели. У вези са самим бодовањем се не подиже никаква халабука, и нико критеријуме бодовања не проблематизује. Јасно је, школа је прилично маргинализована у друштву, па се више пажње посвети певачима и певачицама које добију или не добију националну пензију, него просветним радницима.

Душан Стевановић

"Зоран Ђинђић је био наш Феликс, летео је и када је падао, само што нисмо имали довољно слуха да у падовима видимо лет!"

Инспирисан човеком који је симбол покрета, јасне визије, прецизне мисли и неисцрпне идеје о узлету, о неопходности промена и усавршавања, ученик Гиманзије у Лебану освојио је треће место на такмичењу "Беседе Зорану у част".

Draga Ketrin,

Nema potrebe da žalite, nismo mi za žaljenje, mi smo za motku. Gladni, žedni, bosi, goli, a azdisali.
Živi klani nedoklani, nedosoljeni, nedopečeni – ali nam očigledno nije dovoljno. Ne treba nama Evropa, mi ćemo naše studente da šaljemo na Kosovo, Tači, ionako, planira da reformiše obrazovanje, pa je konačno red da i na Svetu našu zemlju kroče umni ljudi, pošto je godinama bila kaznena ekspedicija – srpski Sibir – ako si bio ološ, lopov, zabušant – znalo se, Kosovo ti ne gine. Dok zaostali narodi svoje svete zemlje brane znanjem, mi smo naše Sveto Kosovo branili neznanjem. Godinama smo degradirali Univerzite u Prištini, jer mi inače imamo brojne druge prestižne univerzitete, pa jedan manje-više nije bio bitan.

Та неће се Христос на љубав разљутити!

Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови 

И Христос је био различит. Право на другост разуларена светина није разумела. Био је безгрешано различит од масе која је са крста спасила

  Пр­ву при­чу, под на­сло­вом ,,Пац­ко“, Драгиша Ва­сић об­ја­вљу­је 1914. го­ди­не у ли­сту ,,По­ли­ти­ка“. Пр­ву књи­гу, Ка­рак­тер и мен­та­ли­тет јед­ног по­ко­ле­ња, штам­па­ће 1919. го­ди­не. По ми­шље­њу Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, овом књи­гом, ко­ја при­па­да жан­ру по­ли­тич­ко-пу­бли­ци­стич­ких де­ла, Ва­сић је же­лео да по­ми­ри свој „ђач­ки на­ци­о­на­ли­зам са ши­рим људ­ским иде­а­ли­змом ко­ји се у ње­му ја­вио под ути­ца­јем рат­ног ис­ку­ства“.

Због ан­ти­ре­жим­ског по­ли­тич­ког ак­ти­ви­зма, ис­по­ље­ног нај­ра­ди­кал­ни­је у по­ли­тич­ким члан­ци­ма у ли­сту „Про­грес“, Ва­сић, као „обе­ле­же­ни“ опо­зи­ци­о­нар, би­ва упу­ћен на дво­ме­сеч­ну вој­ну ве­жбу на ал­бан­ској гра­ни­ци. По окон­ча­њу ове „ка­жње­нич­ке екс­пе­ди­ци­је“, Ва­сић ће об­ја­ви­ти књи­гу Два ме­се­ца у ју­го­сло­вен­ском Си­би­ру (1921); она је тре­ба­ло да бу­де ње­гов „акт осве­те и од­ма­зде“ та­да­шњој вла­сти.

П. С. Одмах да разјасним, Власту Ценића уважавам као писца на дијалекту, има врло занимљиву поезију за децу, али кад неко хоће да буде злонамеран, он то и буде, као на пример ја.