Неко је ових дана на Твитеру написао, парафразирам: Помислим да је најбоље да извршитељи смртне казне буду баш она лица која се за смртну казну залажу. Међутим, кад мало боље рамислим, одустајем од такве замисли.

„Да сам професор, а они ђаци, моја толеранција би била равна нули. Професор... Професор је пас који још само може да лаје ако су му гласне жице живе. Професор више није ни пас. Мање је вредан и битан у овом данашњем савременом и демократском друштву од обичног пса луталице. Ученицима фали само поводац, па да прошетају професоре кроз град.“

Део писменог задатка на тему: Ћутим, а проговорио бих: искрено о мојим професорима.

ILI  NAPOLJE IZ ŠKOLE SA HAJDUK STANKOM, SVETIM SAVOM, NARODNIM PESMAMA I MILOLJUBOM U NARODNOJ NOŠNJI

Bio sam u Srebrenici -- upoznao divne ljude, i Bošnjake i Srbe, spavao u jezivom hotelu, bez grejanja i vode, ali mi je ostala u divnom sećanju. I sve to posle zlih vremena koja su  Srebrenicu zadesila. 

Ubeđen sam da bi većina ljudi iz Srebrenice na tekst koji će uslediti odreagovala sa zaprepašćenjem.

ТУГА  15. децембар 2012.

 Понављам блог, да се не заборави.

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

Прекидам писање о драми и Христићу да бих написао пар речи о животу, на крају, или на почетку: и Христић је веровао да нам драма говори нешто важно о животу. А о чему, у чије име, проговара живот?

  Пр­ву при­чу, под на­сло­вом ,,Пац­ко“, Драгиша Ва­сић об­ја­вљу­је 1914. го­ди­не у ли­сту ,,По­ли­ти­ка“. Пр­ву књи­гу, Ка­рак­тер и мен­та­ли­тет јед­ног по­ко­ле­ња, штам­па­ће 1919. го­ди­не. По ми­шље­њу Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, овом књи­гом, ко­ја при­па­да жан­ру по­ли­тич­ко-пу­бли­ци­стич­ких де­ла, Ва­сић је же­лео да по­ми­ри свој „ђач­ки на­ци­о­на­ли­зам са ши­рим људ­ским иде­а­ли­змом ко­ји се у ње­му ја­вио под ути­ца­јем рат­ног ис­ку­ства“.

Због ан­ти­ре­жим­ског по­ли­тич­ког ак­ти­ви­зма, ис­по­ље­ног нај­ра­ди­кал­ни­је у по­ли­тич­ким члан­ци­ма у ли­сту „Про­грес“, Ва­сић, као „обе­ле­же­ни“ опо­зи­ци­о­нар, би­ва упу­ћен на дво­ме­сеч­ну вој­ну ве­жбу на ал­бан­ској гра­ни­ци. По окон­ча­њу ове „ка­жње­нич­ке екс­пе­ди­ци­је“, Ва­сић ће об­ја­ви­ти књи­гу Два ме­се­ца у ју­го­сло­вен­ском Си­би­ру (1921); она је тре­ба­ло да бу­де ње­гов „акт осве­те и од­ма­зде“ та­да­шњој вла­сти.

 ili Srećan nam Dan državnosti

Sram vas bilo sve vas koji optužiste Olivera Antića za učestvovanje u aferi Indeks.

Srbija časnijeg nema, po čojstvu, junaštvu i poštenju -- da ima, bio bi predsednik komisije za odlikovanja. 

Pravo je samo u bunar, reče moja baba -- i umre. 

P. S. Svaka čast i čestitke odlikovanima!

Draga Ketrin,

Nema potrebe da žalite, nismo mi za žaljenje, mi smo za motku. Gladni, žedni, bosi, goli, a azdisali.
Živi klani nedoklani, nedosoljeni, nedopečeni – ali nam očigledno nije dovoljno. Ne treba nama Evropa, mi ćemo naše studente da šaljemo na Kosovo, Tači, ionako, planira da reformiše obrazovanje, pa je konačno red da i na Svetu našu zemlju kroče umni ljudi, pošto je godinama bila kaznena ekspedicija – srpski Sibir – ako si bio ološ, lopov, zabušant – znalo se, Kosovo ti ne gine. Dok zaostali narodi svoje svete zemlje brane znanjem, mi smo naše Sveto Kosovo branili neznanjem. Godinama smo degradirali Univerzite u Prištini, jer mi inače imamo brojne druge prestižne univerzitete, pa jedan manje-više nije bio bitan.

Саопштење за јавност поводом најављеног смањивања броја часова предмета Српски језик и књижевност