Сада већ пензионисани колега ме је једном приликом посаветовао: „Ако желиш да се осветиш родитељима или држави, само ученицима дај петице, бољи начин не постоји“. Признајем, никада нисам, па ево ни сад, разумео шта значи осветити се родитељима, и зашто бих се светио, али сам суштину разумео, иако са њом нисам био сагласан. Међутим, како време одмиче, а искуство надолази, закључујем да су нам те петице једини могући начин заштите и борбе.
Искрено, данас је један од оних дана када није пожељно стати ми на црту. Што би рекао један мој колега: Само данас немој да ме неко нагази. Много бахатих и безобзирних људи, прегршт неваспитања, пуни аутобуси неокупаних људи који не дозвољавају да се отвори прозор, јер ће их убити промаја – клима, наравно, не постоји.
Ученик наше Гимназије Страхиња Ђорђевић успешно музиком исказује свој бунт против несавршености. О расизму, национализму, дискриминацији и нетолеранцији говори отворено и без задршке. Користећи универзални
Ili Kad ćorav progleda, daleko vidi
Samo je falilo -- majke mi, nismo krivi za: Kosovo, nemaštinu, lošu privatizaciju...
Krivi su neki loši ljudi koji sede tu oko nas.
A što niste imali ministra prosvete, kulture, gospodo?
Sećam se reči uvaženog Mićunovića, koji je jednom prilikom izjavio kako nikako ne bi bilo dobro da prosvetu prepuste koalicionom partneru/ima -- onda kad se sastavljala prethodna vlada.
У једној старој књизи читао сам чудну причу; враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена, у коме је било много слободоумних закона а нимало слободе, држали се говори и писале књиге о привреди а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним порукама а морала није било, у свакој кући пун таван логика ал' памети није било, на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: велики народни родољуб.
Страдија, Р. Домановић