Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.
Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне, али сваке године
EDIT
Znam, mnogo je ljudi kojima je pomoć potrebna, a svakome je svoja muka najveća, ali je i mnogo ljudi koji mogu da pomognu. Odrecimo se jednog kafenisanja, jedne pakle cigareta, prvog prolećnog sladoleda....
Danas su širom Leskovca i Lebana maldi ljudi jurili da prikupe pomoć za svoje bolesne prijatelje. Izgledalo je veličanstveno i strašno -- nešto je ujedinilo našu mladost. Nisu otupeli, iako su im srca često
Или У потрази за изгубљеним илузијама
Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.
Draga Ketrin,
Nema potrebe da žalite, nismo mi za žaljenje, mi smo za motku. Gladni, žedni, bosi, goli, a azdisali.
Živi klani nedoklani, nedosoljeni, nedopečeni – ali nam očigledno nije dovoljno. Ne treba nama Evropa, mi ćemo naše studente da šaljemo na Kosovo, Tači, ionako, planira da reformiše obrazovanje, pa je konačno red da i na Svetu našu zemlju kroče umni ljudi, pošto je godinama bila kaznena ekspedicija – srpski Sibir – ako si bio ološ, lopov, zabušant – znalo se, Kosovo ti ne gine. Dok zaostali narodi svoje svete zemlje brane znanjem, mi smo naše Sveto Kosovo branili neznanjem. Godinama smo degradirali Univerzite u Prištini, jer mi inače imamo brojne druge prestižne univerzitete, pa jedan manje-više nije bio bitan.
На задату тему "Писмо ванземаљцу" један ученик је написао:
Драги ванземаљче, овде на Земљи сви причају како су деца највеће богатство, а нико не мари за нас, ако можеш, помози нам...
Елем, фотографије које имате прилику да видите јесу слика и прилика колико заиста маримо за децу.
Ономад, за време часа, комад плафона умало није повредио ученицу.
Поломљена стакла лепимо траком, стављамо картоне.
Често се дешава да ученик устане како би ми уступио столицу док упишем час, јер столица нема, а и кад их има, обично су без наслона, па замислите како се осећа ученик који читав дан мора да преседи на столици без наслона. Понижавајуће, болно, мучно. Знам да у животу постоје и потресније приче, али није згорег да пробамо да се за мало достоојанства изборимо.
Колико год да се чисте, учионице никада не могу бити чисте, јер је све у фази распада, због накупљене прашине и промаје, ученици су често болесни, што је и разумљиво. Писао сам разним компанијама, молио за помоћ, нико се не одазива.
Прву причу, под насловом ,,Пацко“, Драгиша Васић објављује 1914. године у листу ,,Политика“. Прву књигу, Карактер и менталитет једног поколења, штампаће 1919. године. По мишљењу Слободана Јовановића, овом књигом, која припада жанру политичко-публицистичких дела, Васић је желео да помири свој „ђачки национализам са ширим људским идеализмом који се у њему јавио под утицајем ратног искуства“.
Због антирежимског политичког активизма, испољеног најрадикалније у политичким чланцима у листу „Прогрес“, Васић, као „обележени“ опозиционар, бива упућен на двомесечну војну вежбу на албанској граници. По окончању ове „кажњеничке експедиције“, Васић ће објавити књигу Два месеца у југословенском Сибиру (1921); она је требало да буде његов „акт освете и одмазде“ тадашњој власти.