Из своје пензионерске фотеље вас гледам, причате и пишете о штрајку.
Где ви то штрајкујете? Како штрајкујете?
Гостујући у Кажипрсту министaр Срђан Вербић објаснио је свим просветним радницима у Србији следеће:
1. Да постоје транспаренти!
2. Да је штрајк од 30 минута катастрофа!
3. Да ће лично инсистирати да се промени одредба Закона о штрајку (јер постоје транспаренти)!
4. Да наставници раде на штету ученика!
5. Да се сви захтеви своде на један (повећење плата) који није могуће испунити!
Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.
„Да сам професор, а они ђаци, моја толеранција би била равна нули. Професор... Професор је пас који још само може да лаје ако су му гласне жице живе. Професор више није ни пас. Мање је вредан и битан у овом данашњем савременом и демократском друштву од обичног пса луталице. Ученицима фали само поводац, па да прошетају професоре кроз град.“
Део писменог задатка на тему: Ћутим, а проговорио бих: искрено о мојим професорима.
Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”
Причали смо о животу, о смрти, о ништавилу, о вечно супротстављеном процесу стварања и разарања, о Миљковићу који је за живота био више мртав од свих мртваца заједно, о пепелу који дели људску природу. Тумачили смо Доситејево виђење по којем је за мржњу и пакост међу људима крива неразумност, слепоћа ума, поквареност, самољубље и сујета – непросвећеност ума. Разговарали смо о времену као највећем човековом крвнику, о уметности која нити храни нити брани онога који јој се преда, о Андрићевој Аски која игра игру за свој већ изгубљени живот.