Kada doputuješ iz države, u kojoj kad se malo ozbiljnije podnapiješ u kafani za svaki slučaj nosiš pasoš, jer može da ti se dogodi da na putu do kuće izađeš iz zemlje, prostranstvo Argentine prosto te ostavi bez daha. Ništa manje snažno, iz cipila izbija i prestoni grad Buenos Aires, koji je uredno izdeljen na manzane (jabuke) kvartove 100 x 100 metara, a novo pridošle ume ozbiljno da zbuni. Istini za volju, i naš vodič kaže da nije GPS sistema za navođenje direktno iz kosmosa u autu, slabo bi se i on snalazio, iako živi u njemu već pet godina.

Znači brate, što bi ono rekla današnja mladež, ako kaniš negde otići bez prevoznog sredstva, mrtav si. A, dok se vozikaš što ozbiljnim Avenidama (tako ovde zovu Avenije) sa osam i više traka,  ili ulicama sa drvoredom vrlo evropskog izgleda, šta drugo da radiš, nego da slušaš radio prijemnik i tada shvatiš, da oni rođaci jedva da su izašli iz 80-tih i malo čačnuli 90-te, što se tiče muzike. Ko voli tadašnje stvaralaštvo, maksimalno će uživati. Kaže Bili (naše gore list) svi prvo pomisle da se Argentinčani furaju na retrijanu, ali takva im je realnost. I sa garderobom lepo stoje, ima noviteta, ali i već viđenog. Dobro je, što ne pate ko ovi naši da imaju što nabudženiji mobilni telefon, svi uredno nose sprave, koje rade posao.

Dugo mi je trebalo da se nakanim da održim obećanje dato još onomad na terasi B92, prilikom dogovora oko izveštavanja sa Dakara 2010. Ideja da blogujem iz Južne Amerike, tokom dvadesetak dana koliko traje najveće planerano ludilo na dva, četiri i više točkova, u startu mi nije bila baš privlačna, ali sam pristao.

Argentina je predivna zemlja i čudesna je snaga kojom nas je privukla, a tek sada kada smo na 4.500 metara nadmorske visne ušli u Čile, shvatio sam koliko mi nedostaje ta čudno bludna zemlja. Ne postiji granični prelaz u Latinskoj Americi, koji je iznad San