- «Petre, pa Vi ste se obesili ?!» (ide sa konopcem oko vrata)
- «Pa, malo»

Dimitrij Medvedev je danas posetio Sabirni Centar Srbija. Ponovo ponizno kucamo na večito otvorena vrata kroz koja se teško prolazi.

Svetski mediji sa neskrivenom ironijom komentarišu nevešte pokušaje srpske diplomatije da balansira između Istoka i Zapada i zabavljaju se našim večitim hipergostoprimstvom, hiperushićenjem i hiperoptimizmom.

Montirali smo spomenik Puškinu (Gogolj bi bio prikladniji, bez obzira na Ukrajinsko poreklo), razleteli se po kućama

Ti bi ovo počeo sa „Govorili su mi da ovaj dan nikada neće doći". Ne pokušavam da kažem da si predvidiv, mada, to jeste deo tvoje magije. Samo u rečima.

Ljudi su ratovali oduvek. Prvo golim rukama. Savest, deo ljudskog uma koji se poslednji razvija (po filmu trenutno aktuelnog filozofa Schweppsa), osvestila je gađenje ka dodiru sa neprijateljem. Osmislili su oružje koje ih je udaljilo od protivnika. Kamen, koplje, mač, puška. A onda je ta ista savest evoluirala do stepena kada su osetili nelagodnost od pogleda u oči. Top, bomba, raketa. Nema pogleda. Nevidljivi protivnik.

Alisa nije verovala u bajke.
Motala se po Zemlji Čuda jer ju je to neopisivo zabavljalo. Zavirivala i u tuđe priče. Naročito kod vuka i jarića, uživala je u njihovom nespretnom nadmudrivanju. Spašavala je Pinokijev nos od testere svaki put kada bi svojim lažima naljutio Đepeta. Bila je fascinirana Šeherezadom, mnogo puta se uspavala slušajući