zato, da polako spremim vojsku slika koja će,
kada dođe, poraziti paralizu od straha i možda bola
da mogu slobodno da volim i koga nema baš sada i baš ovde
čak i nekog ko je prvo davao i davao pa onda deo ubio i odneo
da uspostavim apsolutni red među ljudima i njihovim pečatima u mojoj glavi
da ih poređam, odredim im snagu, sjaj i značaj,
da znam od koga sam i kome sam i da konačno formulišem
što verujem da je bilo i što verujem da je moje.

(ili hejtujem mrzce, svejedno)

Mrzim ih zato što mrze.

Mrze zato što je to najlakša loša stvar na svetu, dostupna svakoj individui koja liči na čoveka.

Kad mrze to je uvek u tuđu korist, a ta je korist uvek sa one strane dobra.

Mrze zato što je to potpuno lišeno rizika razočaranja.

Mrze, jer ih je tako najlakše zloupotrebiti, a kada se to desi osećaju da su sa punim pravom mrzeli.

U životu sam neke stvari radio premalo, neke taman koliko treba, a seobe spadaju u onu treću vrstu. Broj prenešenih ali nikad otpakovanih paketa se sa svakom selidbom uvećavao, a lenj kakav već jesam neke od njih nisam otvarao već dvadesetak godina. A drugo što treba da se zna je da sam kao mladi junoša pisao neku kao poeziju, mislio sam u ta doba dosta dobro o njoj, ali sam prestao sa tim kada sam napunio 24. To se nimalo slučajno poklopilo sa prvih nekoliko meseci

To veče, 3. oktobra 2000.-te, četrdeset ili više hiljada ljudi se kroz neosvetljeni Bulevar Mihajla Pupina spustilo od Trga Slobode da "otvori" novoizgrađeni Varadinski most
Pre nego što ga otvore oni.

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala