Ponekad uspem da suzbijem jesen u sebi. Razmaknem nebo, ono najniže, pa noktima, goloruka kopam do plavetnila. Ponekad uspem i sve te neke novembre da sabijem u jednu malu, malecnu kutijicu koja svira poznatu melodiju tišine kad je otvorim, zato, retko je otvaram.

Uspem, ponekad.

Često ne mogu. Sedim, polivena kišama, nalivena uzdasima i ne mrdam. Noge kao od betona, prikovane za tle, i tako primorana da mirujem, sanjam. Mnogo sanjam... Znaš, nekad sanjam i tebe. Sanjam, kako kao nekad ( kad smo bili deca, samo što u snu to više nismo ), menjamo knjige na zelenoj