B92 Blog

Znate zašto ne volim goste? Zato što uvek odu. Vrate mi sećanja bolnih rastanaka sa starim, autobuske stanice, smrad nafte, pikavce zalepljene za sivi beton, jednolični ton dispečerke koja daje netačne informacije. Miris putne torbe od oker kože, zatvaranje vrata u zoru i moje neutešno plakanje danima nakon toga.
I uvek ostane nekoliko stvari koje ukazuju na to da će se ipak vratiti: do pola popijena kafa, brijač na lavabou, zaboravljen dezodorans, peškir na kadi. Par cipela dolazilica. Odlazilice je poneo.
Zato ne volim goste. Uvek probude to ranjeno čeljade u meni i svu me nekako potresu. I tu onda predstoji mazohističko čekanje da se jave, da su sretno stigli. I nekako je uvek lakše uleto, valjda što dan duže traje i ima sunca. Ovako uzimu, kad se magla tako teskobno obvije nad gradom i sve preti nevidelom... Teško mi pa'ne. Do suza.
Baš ne volim rastanke. Nikakve. Ni one srećne doviđenja ni ona

Je l' se sećaš da je bilo proleće 1998? Rano. Možda je čak bio i februar? Pa onda 06. jun iste godine? Je l' se sećaš kad sam drugi put u životu duvala travalu ( i zadnji ) na onom balkonu u tržnom i kad me nisi pustio kući da odem, jer ako me stari vidi takvu odraće te kao jarca ( i neće ti dati da me oženiš)?
A je l' se sećaš kad nam je tvoja mama donela kokice ( da deca ne ogladne ) a mi smo bili nestašni? I kad nam je tvoj drug besomučno kucao na vrata a mi nismo smeli da otvorimo, pa je samo rekao:"Aj' dobro, al' znam da ste tamo!"
Sećaš li se da smo prvih nekoliko meseci braka proveli sa tvojim rođakom Mimijem dok su bombe po Srbiji rušile mostove? Sećaš li se da sam mislila da ću poludeti od straha i da sam pored kreveta držala torbu za „ne daj Bože", kao da mogu pobeći sa trećeg sprata u sklonište ako nas zadesi neki Toma Havk?
Da li se kojim slučajem sećaš da nam je venčanje bilo očajno, da su svi izgledali kao da su se nagutali štirka dok stari po

 Majka Hrabrost

Sedim tako i razmišljam... Ne, ne sedim, trčkaram gore dole i usput razmišljam o svemu i svačemu. Jedna od dominantnih misli je drugo dete.
Stvarno bih volela da imamo još dvoje dece, znači, sada je na redu srednje dete. I? U čemu je problem? Zašto jelte, ne radimo na tome?
Iskreno, malo se bojim. Znam šta me čeka. Ne, ne mislim na trudnoću i porođajne bolove, to je nešto normalno i prirodno. Ono što je nenormalno i neprirodno su bolnički uslovi, odnos lekara i pacijenta, ma uopšte medicinskog osoblja prema pacijentima.
Po nekom nepisanom pravilu, trebala bih a sve u cilju "što normalnijeg porođaja" da podmažem doktora. Što će reći:"Neće vas ostaviti satima na indukciji a bez toga da dođe da vas pregleda. Možda vas, ako ste srećni neće ni priključiti na indukciju u trećeoj nedelji devetog meseca, pri čemu je beba sasvim spuštena a vi se normalno otvarate!" Osim doktora, trebala bih

Teta D je bila naša komšinica u našem malom mistu. Raspuštenica, kako je Presveta jednom ciknula na starog. Imala je dve kćeri. Jedna je bila moja vršnjakinja a druga malo mlađa, po vokaciji radnica u belom mantilu. Zgođušna plavuša, zanosnih kukova, vazda ozbiljna i vazda u akciji ignorisanja malograđanštine koja ju je okruživala.
A bila je fina žena. Volela sam da odlazim kod nji', doduše kradom. Presveta, vrlo širokih pogleda na život, nije volela da se družim sa kćerima raspuštenice, pri tom moderne, uvek sređene, koja je vozila crvenog jugića. Jok. Tako sam ja, kako reko', krišom odlazila na rolate sa domaćim pekmezom od kajsija i orasima. Doduše, to je bilo ono vreme kad su se orasi čuvali kao oči u glavi. Kod nas se samo za praznike dešavalo da se orasi tucaju i direkt idu u kolače. Ako ti zapa'ne koji u usta, sreća i milina. Ona još to fino od go

Večeras se mrak čudno podvukao pod moje kapke. Sve se slike, jedna za drugom ređaju i zovu. Možda bih zaspala na mestu gde to obično ti radiš, ali bih se radije utisnula u tvoj zagrljaj kao jezuška u snegu i tamo ostala da oćutim svaku budnu noć.
Ne bih ti ništa pričala, ne bih te zapitkivala i ne bih dosađivala onim mrtkanjem nogu. Bila bih mirna kao sita mička. Možda bih i zaprela, ali samo ako ti se sluša pred mojih uzdaha.
Noć je večerašnja gusta kao slatki jogurt od šumskog voća, a je se osećam blesavo i devojački. Ako ti se večeras prebacim preko ramena sva premrla od „onog", pusti me da odmorim dušu tamo gde je najsigurnije.
Nisi daleko i znam da ćeš čuti moje laku noć.
P.S Pionirski obećavam da više nikad neću zvocati što bacaš mrvice od večere u sudoperu, što koristiš moje male makazice za štruckanje i što si onomad mojom četkicom oprao zube. Nikad više. Časna Titina.

Volim životinje. Smatram da svaka životinja treba da ima svoje pravo: da nosi kabanicu kad pada kiša, da joj se operu šape pre ulaska u stan, da im se kupuju fine granule i da se o njima brine ( vakcine, šetnje, šišanje ako je potrebno ). To bi trebali biti kućni ljubimci. Kućni ljubimci! Kome, iole normalnom, pada na pamet, da za kućnog ljubimca ima Pitbull-a?
Naš vam komšiluk vrvi od istih. Nekad su na povocu, nekad nisu. Korpu ne stavljaju ni jednom. Nikad još do sada nisam videla tu goropadnu životinju sa korpom. Najstrašnije mi pa'ne, kad ujutru dete i ja idemo do radnje, a tamo, ispred radnje, jedna „slatki" pit bul, nevezan, čeka svog gazdu. Ima i gazdaricu, gazdinu ćerku.
Ne, nisam fina komšinica. Otišla sam do policije da pitam šta da radim? Čika u plavom, proćelav i debeljuškast, mi je dao direktan broj telefona i rekao da moram da prijavim tako nešto jer je to kažnjivo. Svaki Piti

Noću se kao avet probudi i guši me. Vraća mi sve one sramotne misli, tera mi rumen u lice i sve me jače steže. Na bolno mesto upre prstom i pritiska, golom me istinom pljusne u lice i otvori prozor da me hladan vetar otrezni. Eto, tako je surova. I onda kad poželim, ne da mi spavati. Svaki me sekund, kad me san prenese, mune u plećku, da slučajno ne odmorim.
Nekad je mrzim zato što je moćnija i jača, zato što me uvek svlada i uvek je nespremnu dočekam.
Noćas mi je rekla, ne znam da l' u snu ili 'vako dok smo se rvale da će mi uzeti dušu. Rekla je da sam mrtva a da to i ne znam. Svom snagom sam se odupirala, ali ona mi je palila cigaretu za cigaretom i gorela me iznutra. Naterala me je da netremice posmatram noć i gledam kako sunce izlazi.
Ni vode mi nije dala.
Kad je svanulo, hladnom mi je rukom sklonila kosu sa čela i rekla:"Sad možeš da odeš gde ti je volja, ali večeras... još večeras ću se vratiti!"
I znam da hoće. Ponovo bez sna, odmora i predaha i sve tako u

Nedelja je! Pada kiša, jesenjska. Nebo sivo, svetlo. Komšijin mali, živ bio, ne prestaje da plače. Ne znam kojim ga metodama muče, ali to jadno detešce, ne prestaje da plače.Šta mislite, da obavestim Gospodu koji se brinu za javni red i mir? Ne, nema potrebe. Dete ima grčeve.

Meni su ova slova, tj. font sitni suviše. Da ne koristim slepo kucanje, ne znam kako bih sa ovim izašla na kraj.

Ne, ovo nije za mene! Okružena tako "inventivnim" te pameti sklonim ljudima, nekad se pitam, odnosno, dam sebi odgovor sa koje sam to ja kruške pala.

Dedine. Godina: 5. Grana: prva.

Zašto se to desilo? Ljuljaška je bila loše vezana. Ko je kriv? Deda!

Posledice: do dana današnjeg, okom nevidiljive, ali duhom osetljive. Jedna od tiho posledica je i to da ne mogu u isti lonac svojom varjačom. Hoću reći, ne mogu da mešam tamo gde svi mešaju. Nečija će varjača ostati suva... ali, dok ne probam neću znati.

Nedelja je, rekoh li?

Ne volim nedelje. Namćoraste su.

Ponekad uspem da suzbijem jesen u sebi. Razmaknem nebo, ono najniže, pa noktima, goloruka kopam do plavetnila. Ponekad uspem i sve te neke novembre da sabijem u jednu malu, malecnu kutijicu koja svira poznatu melodiju tišine kad je otvorim, zato, retko je otvaram.

Uspem, ponekad.

Često ne mogu. Sedim, polivena kišama, nalivena uzdasima i ne mrdam. Noge kao od betona, prikovane za tle, i tako primorana da mirujem, sanjam. Mnogo sanjam... Znaš, nekad sanjam i tebe. Sanjam, kako kao nekad ( kad smo bili deca, samo što u snu to više nismo ), menjamo knjige na zelenoj kapiji. Ulivam se u tvoj modri pogled i tonem. I sve se mislim kako bih ti rado dotakla obraz opupeo pod naletom mladih godina i kako bih ti što šta, tako zrelo nezrela rekla, ali ipak, ćutim. U snu obično ne govorim ( kao ni na javi ). Eto, sad da te sretnem, sve bih ti rekla. Ono lepo što čovek gaji u sebi kao sećanje na nekog, eto,

Dok smo bezbrižno prljali autobus smokijem, negde su uhapsili Radovana Karadžića. Tu vest smo saznali mnogo kasnije, kad već više nije bila novost, ali našoj izdajničkoj radosti nije bilo kraja. Kakvi smo mi samo ljigavci, radujemo se tuđoj muci. Pa da. Ja se zamalo nisam napila od sreće, ovako nesklona porocima, alkoholu naročito ( stvarno nisam poročna po tom pitanju i vrlo ga loše podnosim. Kad god konzumiram taj inhibitor seratonina, imam crne rupe u pamćenju a treba mi bar tri dana nakon konzumacije da se dozovem svesti. Onoj osnovnoj ).

Elem. Kablovska televizija  u našem malom mistu se dijametralno razlikuje od one koju konzumiramo u našem velikom selu. Ima osnovne kanale na srpskom, ostali su na mađarskom i nemačkom. Silom prilika sam gledala američki film, sinhronizovan na mađarski gde Al Paćino vrlo osorno jednoj ženskoj personi kaže na tečnom mađarskom:“Iš mošt mit okors?“