Nema suza.

Treći dan.

Ni jedna ... da krene... da me ubedi da sam živa.

Dišem, ali čini mi se i da ne moram.

Živa sam, ali želim da nisam.

Ne mogu da mu se setim lika, od pre... svega...

Ni od pre četiri dana.

Kiša...

Kao ono veče...

Blato...

Humka...

Pokislo cveće u jeftinom papiru.

Trebalo je da se nadjemo danas ... u šest.

Da dovezemo mamu...

Još malo... pa šest...

Zakasniću.

Gde?

Pištolj.

Moj poklon njemu, trofej

Sve manje mesta ima.
Guram, premeštam, sabijam, gazim, gnječim, zatrpavam... Dža-bA.
Nemam gde da smestim ono što hoću da ostane.
Ne znam kako da sklonim ono što hoću da nestane.
Na izgled unlimited space, a zapravo ...
Prepunilo se ...
Nije da se prepunilo, nego, to čega je mnogo - to je još nekako...i veliko.
Da.
To.
A ovo što bih da zadržim je sve tako majušno, ali satko, satko ... i trebam sve to.
Malo,malo, pa šta ako je malo ?
Kao kada bih u stari, otrcani smrdljivi jorgan za bračni ležaj zamotala