B92 Blog

Kada se iz jednog grada na dva meseca na odmor pošalje 960 hiljada radnika jedne industrijske grane, kada najbrojnija nevladina organizacija ima 75 miliona članova a, recimo, broj mobilnog telefona ima devet cifara... jasno je da je najmnogoljudnija država sveta naj u raznim kategorijama.

Zbog Olimpijskih igara u Pekingu u tom gradu obustavljena je izgradnja novih zgrada, skoro milion građevinaca je na prinudnom odmoru, komunistička omladina Kine, uz višedecenijske ozbiljne mere koje potencijalno članstvo svode na manji broj, ima devet puta više članova nego Srbija stanovnika.

Da nije privremene obustave rada na gradilištima trend koji govori da Kina troši polovinu cementa proizvedenog na svetu bi se održavao, a, tvrde oni koji u toj zemlji borave duže ili češće, sprat zgrade podiže se za jedan dan.

Svetla na biciklima Kinezi nemaju jer nekada nisu bila obavezna a da bi, retroaktivno, unapredili svoja vozila morali bi da nekoliko ozbiljnih fabrika potpuno preusmere na proizvodnju dinama i

Vozim se prilično redovno taksijem. I u Beogradu i u gradovima u koje me put nanese. Skoro da se smatram ekspertom za pitanja javnog prevoza na bazi privatluka ali su iskustva iz Pekinga neprocenjiva.

Asocijacije su, ako ne grešim, tri. Ili tri velike, svejedno. Nazovimo ih crvenom, plavom i zelenom. Razlike zanemarljive, slična vozila, srednje klase, uglavnom, relativno čista, ne baš prijatnog mirisa. Ili neuobičajenog, možda je prihvatljivija formulacija.

Taksisti su uniformisani, košulja žuta na oker, jedna od onih boja za koje sam siguran da ima ime ali ga ne znam, tamne pantalone, cipeliške iz kategorije šimika, u trećini slučajeva i kravata na košulji.

Zajednički imenitelj je i više nego skromno poznavanje jezika mimo maternjeg (ne mislim na onaj što se govori u Crnoj Gori) i skromno poznavanje grada. Možda je nerazumno da procenjujem koliko ne poznaju grad ali i sramno da ne pomenem poslednji slučaj...

Dakle, ambasada Srbije je u kvartu u kojem je puno ambasada, sa sve obezbe

Dva su razloga, jedan spada u domen vremenskih prilika, poslednjih dana se nad Pekingom vidi nebo. Nije posebno interesantno ali se vidi. Dovoljno.

Drugi, nešto više ličan, su medalje Čavića i Đokovića. Potpuno interesantne. Da li i dovoljne?

Bio sam u Atini pre četiri godine, na pitanje odakle sam odgovarao sam iskreno, uostalom, bilo je i gorih situacija nego što su Igre sa skromnim rezultatima pa nisam imao problem da kažem odakle sam.

Usledilo bi kontrapitanje, šta je sa vašim košarkašima, pokušavao bih da objasnim, nije bilo lako...

Ako bi sagovornik bio dovoljno uporan došlo bi se do vaterpolista, odbojkaša, streljaštvo, uz svo poštovanje prema tim sportistima, nije centralna tema u olimpijskom svetu.

I to je bilo sve.

Ovde su, kao i uvek na Igrama, atletika i plivanje najvažniji, tenis je u vrhu po popularnosti.

Zbog toga je razgovor na temu ko je odakle za nijansu jednostavniji. Posle uvodnog 'Serbija', 'Sirbija' ili u drastičnim slučajevima

Malo vremena provodim u hotelskoj sobi, ali, kao i uvek kada sam van matice, obavezno ’vrtim kanale’ i pokušavam da gledam televiziju, bar malo.

Uostalom, i kada sam u Beogradu desi mi se da se izigram daljinskim upravljačem i, poražen, odustanem. Ili negde stanem.

Ovde na šest ili sedam kanala idu događaji sa Olimpijskih igara, a od 62 kanala u hotelskoj ponudi, čak dva su satelitski i nisu na kineskom jeziku, HBO i CNN.

Nema B92.

Nema ni jednog od dva kanala državne televizije. Srpske. Medijski javni servis azijske Kine solidno je zastupljen.

Slučajni uzorak izgleda otprilike ovako, uz kratak osvrt na

Nije ovo jedini veliki grad u kojem sam bio ali jeste najveći i najkomplikovaniji. Jedan od uzroka brojnih nevolja je i Nazovimo-Ga-Kodeks-Ponašanja koji je lokalnom življu nametnula lokalna vlast. 

U najkraćim crtama, da se Kinezi ponašaju kao u par hiljada godina u kojima nisu bili domaćini Olimpijskih igara sve bi bilo lakše.

Kodeks može da se svede na jednu odredbu, ’Predstavimo se svetu kao bolji od sebe samih’, daleko od toga da sličan koncept premijerno prikazuju u Pekingu ali da je bizarno, jeste.

Da se izrazim jednom od popularnijih fraza svojih kolega, nisam debitant na velikim takmičenjima... Ne žalim se, ne hvalim se, samo konstatujem.

Manje iznenađenja doživljavam na putovanjima nego ranije. Polazak iz Beograda je uobičajen, diskretno kašnjenje sa aerodroma, anketa na temu šta bi valjalo poboljšati na istom, eh, šta bi, sletanje u Beč, tri sata čekanja na sledeći let i poletanje. Ništa neuobičajeno.

Let od Beča do Pekinga traje nešto više od deset sati, nisam nikada ranije leteo duže ’u komadu’, personal ljubazan, sitniji problemi više zabavni nego stresni. Ekrančić na sedištu ispred nije, igrom slučaja, radio, jedno od usputnih posluženja servirano mi je direktno u krilo, a nekakvih kifli nestalo je baš pred 23. red. Sve u svemu, malo da bih se nervirao.

I u avionu beloruske rvačice i Maks Mirnji, češki novinari i neki austrijski navijači. Za beloruske rvačice i nekada dobrog tenisera znam zašto idu, za češke novinare takođe, malo me zbunili Austrijanci, nisu znali čemu se

Nerado i retko pričam i pišem o kolegama. Rado i često pričam sa njima, bar sa značajnom većinom onih sa kojima me povezuje još nešto osim puke činjenice da se bavimo istim ili sličnim poslom i koje srećem prilično redovno. Svoje kolege, pre svega one starije, pokušavam da poštujem kad god uspem da nađem razlog za tako nešto.

To skoro-pa-pravilo važi za sve, a uvek važi za one sa kojima sam nekada radio i prošao neke dobre i loše dane, prijatna putovanja, svakodnevnu nervozu, obične poslove, sjajne prilike, svađe i saradnju.

Neću ni sada puno o kolegama iako bi razlog mogao da se nađe.

Nerado i retko razmišljam i pričam o nacijama, njihovim karakteristikama i prilično me ubijaju svi pokušaji da se takva podela sveta primeni i da se 'karakteristikama nacija' objasne stvari koje živim(o).

Voleo bih da znam da je stav da su Hrvati proračunati, da Slovenci puno piju, da Bosanci slabo kapiraju, da su Crnogorci lenji, Bugari 'uvek mučki i iza leđa', Belgijanci skloniji

Dakle, svi znamo da su trojica funkcionera (ko li smisli takvu nesrećnu formulaciju njihovih poslova?) Crvene zvezde plus jedan činovnik FSS privedeni davanja izjava radi pa im je u istrazi spektakularno brzo pritvor produžen posle uzimanja izjava sa 48 na 720 sati...

Pojma nemam da li je baš sve tako (ne bih se kladio da znam šta znači priveden a šta uhapšen i šta je davanje iskaza a šta izjave i koja je razlika između pritvora i istražnog zatvora) ali je to otprilike skup više informacija na temu početka obračuna sa nasiljem na stadionima.

Prvi opasan znak da je stanje u fudbalu = stanje u društvu pakao svih pakala su komentari ljudi i reakcije instanci i pojedinaca na vesti o toj temi.

Grubo, policajac je kriv jer je bez razloga pucao na tribini, on je pokušao da odbrani život, onaj ko ga je poslao je kriv jer ga je samog poslao među vukove, takav je posao i tako se radi, navijači su bezumna stoka koju bi trebalo pobiti, a bili su nam dobri kada su 5. oktobra rušili Miloševića, uprave

Na pamet mi ne pada da ulazim u polemiku sa nervoznim delom javnosti koji tvrdi da je Klemente odličan trener te da bi, zbog toga, valjalo da nastavi svoju misiju. Pripadam onom drugom delu, podjednako nervoznom, koji smatra da je to kakav je Klemente (bio) trener potpuno nebitno.

Baskijac je sedeo na klupi španske reprezentacije, deo je skoro večite tamošnje priče o slalomima kroz kvalifikacije i padovima u prvoj vožnji na svetskim ili evropskim prvenstvima... Trenirao je Atletik Bilbao, Espanjol, Betis, Tenerife, Olimpik iz Marseja, možda još nekoga, izvinjavam se što ne mogu da se setim, sa najvećim klubom Baskije osvojio je dva prvenstva i Kup, recimo, sredinom osamdesetih. Dovoljno da može da se kaže da je dobar trener. Nedovoljno da se objasni zbog čega bi trebalo da vodi reprezentaciju Srbije u kvalifikacijama za SP 2010.

Treneri imaju iza sebe rezultat ili ga nemaju, 'stvaraju igrače', 'postavljaju sistem igre' ili se na neki drugi fudbalski način izraze. I onda se kaže

Spreman da se ospori sve što napišem jednostavnim pitanjem 'A šta se to tebe tiče?' moram da se osvrnem na neke 'korenite promene' u segmentu društva koji mi je blizak... Prostije rečeno, Zvezda je dobila novog predsednika i Istaknuti Privrednik Toplica Spasojević je sada u 'sedlu'.

Nema načina da se prikaže 'istorijski profil' predsednika Zvezde, na tom mestu su se nalazili i 'društveno-politički' i sportski radnici, mahom istaknuti, neki sa više, neki bez iskustva u fudbalu, tehnologiju određivanja predsednika i genseka velikih ovdašnjih klubova u doba Jugoslavija (u ovom delu razlika između Partizana i Zvezde ne postoji) lakše bi, uostalom, objasnio kakav penzionisani činovnik državne bezbednosti nego ja, nema sumnje.

Dakle, ni za ni protiv, samo da se konstatuje, Toplica je stigao ispred ITM kompanije, uz prethodno (mahom upravljačko) iskustvo u Jugoslavija komercu, MTI London, MTI Moskva i ITM.

Eto, jedna sasvim lepa biografija.

Predsedn

Felipe Skolari je čovek koji je osvojio titulu prvaka sveta sa dobrom ali ne i prejakom reprezentacijom Brazila 2002. godine, dve godine kasnije sa Portugalijom igrao finale Prvenstva Evrope i izgubio, a tri godine kasnije udario/pokušao da udari Ivicu Dragutinovića.

Ovako, siguran sam, glasi biografija brazilskog trenera iz perspektive prosečnog posetioca sportskih strana b92.neta, i nemam ništa protiv. Naći opravdanje za dripački gest kakvog bi se postideli neuporedivo manje poštovani, mlađi, gluplji i bahatiji hodači po Zemlji je nemoguće.

Skolari je svoju nemoć, nespremnost da izađe pred portugalske novinare i objasni kako u četiri dana njegov tim gubi četiri boda u završnicama i da kaže da se samo šalio kada je rekao da će "Srbija platiti ceh" i da u to da će "Portugalija biti prvak Evrope 2008. godine" i dalje veruje... iskazao pesnicom u pravcu lica Ivice Dragutinovića, reprezentativca Srbije.

Slučaj Darka Miličića nisam, naravno, prespavao, ali mi na pamet nije

O utakmici Zrinjski – Partizan, igranoj prethodnog četvrtka u Mostaru, rečeno je dosta.

Aspekt jedan, sportski, lak za analizu, Partizan je za Zrinjski preozbiljna evropska ekipa i rezultat (najubedljivija Partizanova pobeda na gostovanjima u evropskim kupovima u istoriji) je sasvim realan odnos snaga.

Priča dva, geografsko-meteorološka, recimo... Mostar je pakao, kraj sveta, 46 u (nepostojećem) hladu, toliko je teško da bi turistima koji ga u solidnom broju posećuju bilo sasvim umesno vratiti deo novca.

Treći segment priče je sasvim lična ali, bojim se i prilično realna, slika Mostara kao jednog od simbola dugogodišnjeg suživota, višegodišnjeg rata i opet višegodišnjih pokušaja da se norm