Ivo Andrić reče nekada davno „Niko ne može da ispravi krivu Drinu, ali nikad ne bi trebalo prestati da se ona ispravlja“.  Svaki pokušaj ne uspeva, ali bez pokušaja nema uspeha. I zato jedino što mi je ostalo je da stalno pokušavam da ispričam nešto što je realna istina a ne politikantsko dodvoravanje sadašnjoj ili budućoj vlasti, jer što reče jedan moj prijatelj „reč nije cilj nego sredstvo“.

Svima su puna usta reči „demokratija“. A zapravo svi teže apsolutnoj moći. Svi se zaklinju u „javno mnjenje“ koje baš „njima“ saopštava svoje

Direktan povod bila je krađa glasova na lokalnim izborima održanim dan ranije.

 Zoran Đinđić 01.08.1952 - 12.03.2003

Ne mislimo šta želimo 2002. Mislimo o tome šta želimo 2050., kada ćemo biti mrtvi. Da li želimo da iza nas ostanu rezultati na koje će naša deca biti ponosna, ili neuspesi, kojih će se stideti. Mi danas, hteli to ili ne, radimo na vlastitom spomeniku. Na njemu će nešto pisati: ta generacija je izvukla zemlju iz krize.

Evo u predvečerije izborne tišine, za one koji znaju da slušaju.

Kako je sve poznato. Matrix našeg trenutka. U Briselu sastanak Pontifex maximusa i „Prihvatljivog krvoloka“. A vidi čuda, na „Prvoj“ Radoš Bajić sa porodicom priča o pomirenju srpskog naroda kroz istinite činjenice interpretirane kroz izmišljene pojedince. Na kraju emisije poruka prihvatljivim Hrvatima. Arsen Dedić i „O mladosti“. Nostalgija koja uvek prolazi u narodu koji „lako zaboravlja i nikada ne prašta“. Kuda ovo dalje vodi?