Strašano gorak ukus u ustima dok ovo pišem. Prvenac na blogu a ono strah, užas i smrt na sve strane. Koliko god imao razvijen sistem odbrane od takvih stanja, ne mogu se oteti utisku da mogu ovim pisanjem taj strah da još više pojačam kod čitalaca.

Uz potpuno razumevanje prema mojim prijateljima, Srđanu i Bojanu, koji su krajnje dobronamerno i sa željom da sačuvaju ugled Bloga, pokušali da aktuelnu tragediju norveškog naroda stave u prvi plan diskusija čitalaca, ja sam morao da sačekam  da bih mogao da donesem bilo kakav sud o ovoj stravičnoj tragediji.

Ja nisam hrabar, plašim se.

Nisam hrabar, da verujem, da može neko pobediti Vučića. Plašim se njegove ideje da je mesija koji spašava Srbiju. Plašim se načina na koji je uzurpirao državne institucije

Plašim se da pogrešim kao građanin, zato što sudije koje procenjuju težinu mog eventualnog dela osećaju strah od svoje odluke. Bilo kakavu odluku da donesu može ih neko prozvati zato što su me malo kaznili. I zato je