B92 Blog

У посети мало познатој етничкој заједници у Мађарској

Говоре или су говорили српски, хрватски и мађарски, а нису ни Срби, ни Хрвати, ни Мађари. Иако их и једни, и други, и трећи понекад својатају, они су , како сами кажу, ипак „нешто између". На питање шта то заправо значи, становници Тукуље, малог места на Чепелској ади, јужно од Будимпеште, одговарају да су Раци. Кажу да им смета што се њихова етничка група не спомиње ни у мађарском, а ни у законима околних држава, али их то не спречава да себе називају онако како су од вајкада навикли.

Од мађарских историчара, а и многих старијих Срби из Мађарске, чули смо како су некада Мађари Рацима називали све наше сународнике који су на то тле стигли током велике сеобе 1690. године, под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Име Рац је било синоним за придошлице из Србије која је тада још била под Турцима, односно за све Србе који су у Угарску пристизали са ш

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном руком себе по челу, а левом мене по колену. - Покојникова родбина! Не знате ви, драги мој господине, какав је то свет. Ја се, сиромах таман припремим за свој емотивни говор, уденем тачке и зарезе где треба, тамо где је пауза за уздах ставим дужу линију, а где треба да се малчице стегне грло уметнем три, да се још из далека припремим за то место, јел'те... И кад све то колико-толико запамтим, дође ми на дан са'ране неки покојников рођак и исприча како је он са дотичним, док је тај још био жив, све већ утаначио. И знате ли шта онда бива? Изваде ми, да простите, неки дугачак списак шта све покојни

 Заљубљеници у дворце и утврђења из минулих векова последњих година све масовније походе Карпатски басен, откривајући архитектонске бисере који су због комунистичког система у Источној Европи дуго били скривени од очију осталог света. Велелепни замкови некадашње мађарске аристократије, који су данас разасути у више источноевропских држава, у новије време добрим делом попримају стари сјај. Реновира се све што би, према оценама нових власника, могло да послужи у туристичке сврхе.

Десетине замкова у Мађарској и њеном окружењу су у последњој деценији од сабласних полурушевина постали ексклузивни хотели, гостионице, бањска лечилишта, завичајни музеји или дворци културе, а листе парова који би да у њима кажу своје судбоносно „да", све су дуже.

Један од највећих и најлепших двораца у Мађарској је свакако онај у

 

Dragi moji,

Evo nekoliko odlomaka iz mog novog romana ISAIJA, na koji sam ovih dana definitivno stavio tačku i koji će vas u knjižarama čekati od oktobra. Ili bar one koji još uvek svraćaju na takva mesta - u Grand zemlji tako retka.

 

 

Као и сваког јутра, стражар у замку Чејте је кроз отвор у зиду величине овећег крчага најпре убацио посуду с храном, а затим је три пута ударио топузом о зид. Био је то знак којим је тражио да му кроз отвор буде пружена празна посуда од претходног дана. Међутим, са друге стране зида сада није било никаквог знака да је војникова порука примљена.

Лупио је топузом још неколико пута, а када се ни тада ништа није десило, приближио се зиду и опрезно прислонио ухо на отвор за храну.

Унутра је неко време владала потпуна тишина, а затим се зачуо изнемогли женски шапат.

- Храна? Не.

 

 

 Treba li predsednik Republike, posle više godina provedenih na vlasti, tek sada da se upita kuda i posto odoše toliki funkcionerski stanovi (kad je to pre njega pitala barem svaka druga baba-sera po Srbiji)? I zašto se najpre pita predsednik, pa tek onda delioci - generalni sekretarijat Vlade i prateće službe? Moramo li baš sve uz pretnju batinom?

 

 

 

 U antrfileu danasnjeg članka o nastavku raspetljavanja „afere" rasprodaje budzašto državnih stanova „zaslužnim građanima" (koja uostalom uopšte i nije afera nego dugogodišnja praksa funkcionisanja državnog aparata) kaže se kako „državna revizorska institucija (DRI) već nekoliko meseci radi finansijsku reviziju nacrta završnog računa budžeta Republike Srbije za prošlu godinu. U okviru tog posla revidira se i nefinans

Posle gotovo jednog stoleća pronadjena čuvena slika Steve Todorovića Sabor u Prizrenu pred Kosovsku bitku i, zahvaljujuci neupućenosti madjarske aukcijske kuće i oštrom oku jednog našeg kustosa, lako dospela u trajno vlasništvo Eparhije budimske u Sentandreji. 

 

 

Нико поуздано не зна у чијој се колекцији, од завршетка Првог светског рата до недавно налазила чувена слика „Сабор у Призрену пред Косовску битку", аутора Стевe Тодоровићa, једног од најистакнутијих српских сликара с краја деветнаестог века. Том монументалном делу изгубио се сваки траг током аустроугарске окупације Србије, а у нашој стручној јавности деценијама се веровало да је слика уништена у ратном вихору.

Пратећи судбину платна, долазимо до податка да га је председник Народне скупштине Србије Андра Маринковић наручио од аутора 1899. године. Одмах по настанку, фотографија дела о

 

Otkrićem velikog toplog jezera koje se prostire ispod Budimpešte i zvaničnom potvrdom da je ono najveće te vrste na planeti, Mađarska je učvrstila svoju vodeću poziciju kada je reč o ovakvim prirodnim fenomenima. Jer, uzme li se u obzir da je Heviz, nedaleko od Balatona, najveća nadzemna topla vodena površina na svetu, ova zemlja se posle novog podzemnog otkrića preporučila za titulu kraljice termalnih izvora.

 

Индиције да главни град Мађарске лежи на огромном топлом језеру нису новог датума. Становници тих простора су још у доба Римљана користили термалне изворе за лечење разних болести, а број бања на територији Будимпеште умножио се по доласку Турака. Из тог доба су до данас остала само два купатила са типично турском архитектуром, али су извори лековите воде и даље у функцији. Наравно, с

 

 

Početkom devedesetih godina prošlog veka Mađarska je prva u Istočnoj Evropi širom otvorila svoja vrata stranom kapitalu u svim oblastima privređivanja, što su prve iskoristile filmadžije, koje danas pakuju kofere.

 

 

Светска финансијска криза закуцала је и на врата једине „гране привреде" за коју се дуго веровало да је ништа не може уздрмати - порно индустрије. Мађарска, земља која је након пада комунизма муњевито освојила титулу порно Елдорада и држала је у власништву готово две деценије, на путу је да под налетом нових технологија и повољнијих услова које нуде нека друга поднебља, остане без ње.

 Почетком деведесетих година прошлог века Мађарска је прва у Источној Европи широм отворила своја врата страном капиталу у свим областима привређивања, што су прве искористиле филмаџије. Симболични порези за стране предузетнике, јефтина радна сн