B92 Blog

Упутим се у недељу на чувену пештанску пијацу Ечери. На том великом вашару старудије, први и последњи пут сам био пре три или четири године и сећам се да су ме тада импресионирали и понуда и цене. Неки моји пријатељи све оно са иоле наталоженом патином називају - ма, који ће ми, а у странцима који ту патину плаћају сувим златом виде перверзњаке који  не знају како да потроше паре, вероватно туђе.

Е сад, што је тако мало зналаца који умеју да процене да ли је та патина стара двеста година или цела два дана, жалим случај. Ко се у то не разуме, вероватно му није ни важно.

Чим сам прошао кроз пијачну капију, видех да сам промашио дан. Од неке бабе која је на тезги продавала своју младост овековечену на фотографијама, чух да је једини прави пазарни дан субота, а да су остали онако. Успут је покушала

Dragi moji, danas sam srećan i tu sreću bih da podelim sa vama.

Zamislite, miris lipe mi ne dolazi više samo u san (mislim na onaj "u snu san", jer sam sve manje siguran da ovo drugo stanje to nije). Dakle, taj čarobni opijat se ponovo uselio u moj život i preti da u njemu, kao i svakog juna, izazove erupcije raznih vrsta i oblika, sa posledicama koje nisam u stanju da predvidim, a time (sva sreća) ni sprečim.

Lelujam za njim i upijam ga, jer znam da će mi se za dan ili dva ponovo javljati samo u snu, onda kada uspem da ga dozovem. I znam da ću se buditi tužan kada ga ne bude. Zato evo, hitam za njim koliko me čula nose, pa... Kud me navede.

A vi?

Danas ću vam malo toga reći. Zato što danas želim da ćutim. Petnaest od stotinu mojih sugradjana u Madjarskoj glasalo je za neonaciste. I neki od mojih prijatelja takodje.

Gledam televiziju i čujem: "Mađarska više neće biti okupirana kao Palestina!" - poručuje mojim sugradjanima Jevrejima, a i susednim državama, neka žena sa pobedničkog postolja. Ona o kojoj vam nešto napisah u prošlom pismu.

Odjednom mi je hladno... Neki tamni oblaci se navlače nad kitnjastom ali sve memljivijom Budimpeštom. Moj minut ćutanja pretvara se u sat, sat ćutanja u dan, a dani... Skliznuli su u noć. Samo da bude dovoljno duga. Ovoj sramoti ne želim da vidim lice.

Dragi moji, posebno vi koji ste tražili nastavak moje pretprošle pričice pod naslovom "Neko bi da me počisti". Evo jednog detalja koji bi mogao da ilustruje raspoloženje dela demokratski orijentisane madjarske javnosti na veoma agresivnu kampanju neonacističke stranke Jobik za predstojeće izbore za Evropski parlament.

Dva dana uoči izbora, na ulicama Budimpešte pojavio se plakat - parodija na izbornu kampanju nenonacističke kandidatkinje za EU poslanika, Kristine Morvai, na kome se upozorava na moguće posledice ovakvog evetnualnog izbora madjarskih birača. Na plakatu piše: GLASAJ ZA BARBIKU NJILAŠ (njilaši su bili zloglasni mađarski fašisti, prim D.J.), I OD MAĐARSKE NEĆE OSTATI NI OVOLIKO". Pod tim "ovoliko" autori plakata naznačili su minimalizovane konture tzv. velike Mađarske, pritešnjene u okvir sadašnje države. U pitanju je očigledno reakcija antifašista n

Немам свог омиљеног певача, али постоје песме које волим. Немам ни омиљеног глумца, иако ми се неке представе допадају. Никада нисам имао ни своју омиљену странку, али ми се потези неких политичара понекад и допадну. Искуство, што моје, што туђе, научило ме је да никада не посежем за величањем појединаца или група на основу једног, па чак ни неколико добрих дела. Јер, све овоземаљско је кварљиво и све кад-тад почне да заудара. И ко се тада први обнезнани? По логици ствари, они који су ту покварену ствар носили на рукама.

Не могу рећи да ми је политичка опција Ненада Чанка блиска, а надам се да ми неће замерити ни ако кажем да никада нисам могао да је дефинишем. Толико је плутајућа, локал-патриотска и растегљива. Не ретко и параноична. Ипак, због нечега што се ових дана догодило, а чему, чиним ми се, у јавности није поклоњена одговарајућа пажња, господин Чанак заслужује један мали, али значајан плус. Бар с

Siđem jutros u jednu od linija budimpeštanskog metroa i, mada još dremljiv, počnem da sričem slova na džinovskom bilbordu koji visi na zidu, iznad samih šina: „O..Č..I..S..T..I..M..O  B..U..D..I..M..P..E..Š..T..U!"

E, divno, pomislim. Retko je danas videti da neko zakupljuje bilborde kako bi obzanio građanima da je zimski san odavno završen i da je vreme da se late četaka i metli. Retko, i lepo za oko. A onda dignem pogled da vidim ko su ti ekolozi. Kad iznad ove poruke, stoji neki uparadjeni stroj, što bi rekli moji Šumadinci „sve moj do moga". Vođe neonacističke i nedavno zabranjene Mađarske garde prve su zaskočile predizborni ringišpil koji one najspretnije katapultira u Evropski parlament. I sami znate da se mentalni sklop sa gornjim predznakom ne zaustavlja lako, kad ga jednom pustite iz boce, pa tako ni ovaj. Odmah ispod citiranog slogana, još krupnijim slovima nova parola: „OČISTIMO MAĐARSKU!" Sve regularno, po propisu i uredno plaćeno gradskim službama. A to da li se reklamira pasta za zube ili etničko čišćenje, najmanje je bitno.

Мађарска је, као што вероватно већ знате, драги моји, једна од првих земаља којима се догодио СВЕФИК (некако ми је ова скраћеница за светску финансијску кризу мало мање језива од већ отрцаног и испразног назива ове страшне појаве). И шта, дакле, бива у северном нам суседству? Изабрана кризна влада, основани кризни штабови, донети кризни планови и предузето штошта, што уз догађање СВЕФИКА иде.

И шта мислите од чега су кресања, да 'простите, најпре почела? Наравно, баш од новина у којима радим. А оне су, замислите, мањинске - српске. Толико мањинске да су за већину у овој земљи једва видљиве голим оком, па су, логично, такви били и досадашњи расходи државе Мађарске за њихово постојање. Заправо, оне су идеалне за одржавање: мало троше, а лепо их је имати - мултикултуралног имиџа и међукомшијског мира ради.

Али, СВЕФИК је СВЕФИК и он бога не моли, рекоше надлежни и са кризирањем кренуше баш од нас. Ја то нисам п

Bilbordi, bilbordi... Posejase ih gde god stigose. Ispostavilo se da nema lakseg nacina da se dodje do para nego pobosti bar po jedan bilbord na svakoj raskrsnici i - Bog da te vidi. Ups... Hedoh reci - DA GA VIDI! Koga? He, ne budimo naivni. Pa njega, u cijoj biografiji lepo stoji da su mu bilbordi bili osnovna delatnost pre dolaska na vlast. Bili i ostali. "Moj grad Beograd, moji i bilbordi. Ciji bi bili? Boze, svasta...".

Ali o tome neka brinu Beogradjani, a ja bih o jednom drugom fenomenu koji mi je upao u oci dok sam drndavom Lastom prolazio kroz Beograd (koji zlobnici, ne znam zasto, sve cesce zovu Smrdograd). Sve i svasta se reklamira na tim beogradskim bilbordima, ali da mi je neko rekao kako cu na njima videti KNJIGU, rekao bih mu da je... neozbiljan. Autobus je stajao na semaforu taman toliko da dobijem u vremenu i tri puta protrljam oci. Otvorim ih cetvore i zakljucim: jeste, ona je. Kn

 

Кад год листам српску дневну штампу, поглед ми се заустави на страници Хроника. То вам је, сигурно и сами знате, галерија врло занимљивих ликова, које је генерација моје баке називала хохштаплерима, а данашњи клинци херојима улице. Све у свему, јунаци те хронике су или бивши или будући робијаши.

Али пре него што вам кажем шта ме је овога пута запрепастило на тој новинској страници, морам да се вратим у време када је наш будимпештански православни храм био пун верника, нарочито о празницима. Беше то у доба НАТО бомбардовања наше матице (које већина у њој зове ратом!), а и пар година после тога. У цркви светог Ђорђа окупљало се неко јако фино друштво. Многи су покушавали да у мађарској престоници оплоде или барем сачувају капита

Ko ste zapravo vi, dragi moji? Druzim se sa vama vec neko vreme, a opet, nemam utisak da vasi glasovi, oliceni u kratkim, mudrim komentarima ili duzim tekstovima (katkad tako razigranim i socnim, a katkad tako plitkim i dosadnim - sto i za mene vazi!), pripadaju nekome ko isto tako kao ja hoda, pere zube, kupuje hleb i novine, trci na posao, uci za neki ispit, vodi ljubav ili usamljen pati...

Najcesce skriveni, bez imena i prezimena, bez naznaka zivotne dobi, cesto i pola, zasticeni nekim cudnim nadimcima za koje i ne znam sta znace, ponekad me navodite na pomisao da ste svi VI zapravo JA, sazdan od nekog cudnog viseglasja koje je nekad tako skladno, nekada opet haoticno.

Jeste li VI zaista viseglasni, a opet nemusti JA?

Ili je sve ovo taj dugo predskazivani simulakrum.

Je li stigao? Zar vec?