B92 Blog

У Пешти се догодила крупна промена. Где год оставиш ауто, наћи ћеш га кад се вратиш, а тај ризик је до пре коју годину био раван ходању по жици. Увећавао се с младошћу аутомобила, али знам неке који су остајали и без трабаната, старих лада и шкода.

И шта то онда одједном би? Где нестадоше сви ти љубитељи лимузина, силеџије из мрачних сокака и грмља, џепароши са стајалишта градског превоза, обијачи продавница и трафика (неки од српских, не тако давно, одоше у министре -  сада вам пишем о мађарским). Да ли је могуће да је други најстарији занат, који је цветао у свим системима, поготову у социјализму (а мислило се да једино он има решење за свачију муку и порок), ишчезао, тек тако, сам од себе?

Можда бих и поверовао да је то због колективног благостања, које широке народне масе очекују од надолазећег капитализма, да у међувремену нисам начуо нешто о још

Сигурно се сећате како смо, као деца, добијали нека срцепарајућа писма од познатих и непознатих, уз молбе да их одмах умножимо у што више примерака и  проследимо даље. Испод су обично следила упозорења шта ће нам се десити, ако не поступимо према приложеном упутству. И сва су била поткрепљена најцрњим примерима. Из њих је произилазило да је мало ко, од оних који су писмо бацили у смеће, остао у животу.

Наравно да никоме од нас није падало на памет да проверава да ли је нека Памела са Флориде због тога заиста пала у бунар и је ли сироту Самараху из Бомбаја прегазио сопствени слон, како је тамо стајало. За сваки случај смо брзо преписивали садржај писма у неколико примерака и слали их пријатељима и познаницима.

Рок је увек био врло кратак. Обично само три дана, па нас је оног трећег већ хватала паника - шта ако не стигнемо на пошту до краја радног времена. Бунара и слонова није било близини, али су шахте,

„Нoвинaр? Хм... Пa ако баш ништа карактерније ниси могао да нађеш...". Тако је једног јутра, нeгдe oкo светог Николе, пре о-хо-хо година, мoja рoђeнa бaбa прокоментарисала вест да сам успешно прошао и последњи круг aудициjе и зaпoслиo сe нa тeлeвизиjи. Пошто сам на путу од новог радног места до куће убедио себе да ће амерички трилери са новинарима у главним улогама бити права нирвана у поређењу са свакодневним узбуђењима и славом који мене очекују, нисaм у први мaх схвaтиo штa je бaбa желела дa кaжe.

Али, у тajaц кojи je нaступиo oдмaх сe убaцилa комшиница. Тетка Дрaгa, која је била нешто старија од моје бабе, нaмигнулa ми je из прикрajкa и oдлучнo устaлa у мojу oдбрaну:

- A заштo Дaрo? Нeкa дeтe рaди oнo штo вoли. Сaмo je питaњe гдe ћe дa гa бaцe...

Нa тo je мoja бaбa бризнулa у плaч и почела дa нaбрaja зeмљe кoje су тих гoдинa у вeстимa спoмињане кao нajжeшћa рaтнa пoприштa. Кaдa je стиглa

Старост је тешка сама по себи. Чак и ако је ништа са стране не отежа, не подноси се лако. Ако ни због чег другог, оно због сазнања да је део пута који нам је у том периоду живота преостао, вишеструко краћи од оног који смо већ претурили преко главе - ко више, ко мање паметно. Шта ће нас у старости снаћи, зависи од тога колико смо често и којој количини тој памети дозвољавали да нам на путу који смо прелазили буде претходница.

Али, старост уме и да изненади. Пријатно или непријатно, не марећи много за то с колико смо је памети дочекали и колико смо се промишљено за њу спремали. Пример: ако те у то треће доба изненада погоди Аморова стрела, нисам сигуран у коликој мери је она плод твојих заслуга или настојања. Једноставно, деси се, ма како да си провела живот.

Добро, знам да ћете одмах помислити да говорим о крајностима - и то случајним. Слажем се да је подрхтавање срца у тим годин

Трећина новорођене деце има веома велике изгледе да током живота оболи од рака, саопштавају истраживачи.

А ти? Ти, који си их отровао? Шта ти кажеш? 

"Та деца су ипак неко други. Жао ми је, али... Свако мора да носи свој крст. И ја имам неки свој. И ти свој, зар не?".

Одлучни стисак даљинског, муњевит поглед у страну. Стопало на гасу, рука на волану. Шкрипање гума, траг на асфалту. Бег у мирнију савест.

Кад тамо, на првом стајалишту, осетиш како ти нечија невидљива рука склапа очи и нагони те да тако остану неко време. Седиш, жмуриш и ништа се не догађа. Па и не треба да се догађа, мислиш. Та деца ипак имају неког, родитеље, баке, деке... Да, имају и здравствено осигурање! Имаће ко да их лечи, зар не? Шта ту ти можеш да учиниш? Не, не, ти стварно мораш даље, овај живот је брз и ако не похиташ, прегазиће те.

Кренеш, мислиш постао си, кад одједном осетиш да те више н

Какав блам! На крају мог гостовања у једној ТВ емисији, водитељка ме непланирано пита шта мислим о кафи. Каже, треба јој шлагворт за најаву прилога који следи. Хм... Муњевито размишљам шта сад: да хвалим или да кудим? Да ми је барем наговестила о чему говори прилог... Ипак, рачунам да сви знају колико је кафа штетна за ово и за оно, па решим да кажем истину. Уосталом, прилог је сигурно из неке лекарске ординације.

И тако оспем паљбу по кафи и по онима који је рекламирају, убацим чир на желуцу, гастритис, хипертензију, аритмију срца, хемороиде и све најгоре што сам икада чуо на ту тему.

Погледам водитељку, гризе доњу усну и преврће по папирима. Бацим поглед иза камере, а тамо сви држе руке на устима. Камерман само што није праснуо у смех.

Видим, нешто не штима. Престанем да набрајам и брже боље приведем свој одговор крају. Водитељка гута кнедлу, па ће бојажљиво:

- Добро, хв

Клатим се у пештанском тролејбусу из Кадарове ере, слушам његовo дрндање и сањарим, колико могу. Возач зауставио на семафору и тада ми за око западе излог једне продавнице. На први поглед ништа нарочито, рекло би се да је и он био вршњак тролејбуса, али ме је привукао огроман натпис на вратима: полудели смо!

Молим? О, па то је страшно! Јадни људи.

Ипак, паде ми на памет да је можда у питању нека нова мађарска кованица коју још нисам стигао да апсолвирам, а онда подигнем поглед, да видим каква је фирма у питању. Кад, изнад улаза велика светлећа реклама на којој још крупнијим словима стоји: полудели смо!

Још се сећам натписа које сам као дете виђао на часовничарској радњи у свом родном граду. Са друге сране стаклених врата понекад је било окачено: Затворено због болести. Комшије су говориле како мајс

Пошто сам у општој информационој трци скоро заборавио на стари добри факс, а ситуација је захтевала да га се сетим, одем до прве пештанске поште да пошаљем допис на један број у Србији. Што да не, то им је посао - рећи ћете ви. И ја сам их редом убеђивао шта им је посао, од портира, преко поштанске шалтеруше, до шефа шалтер-сале, али није помогло. Чим споменем факс сви сложно одмахују. Ко руком, ко главом, а на крају замало и ногом. Убеђују ме како факс за иностранство не могу да пошаљем ни из једне поште у Мађарској, јер је сада ово - Европа!

- Зашто не користите имејл? Па, где ви живите, човече? - упитала ме је нервозна госпођа за шалтером. Не чекајући одговор, поново је савила главу, наставила да лиже гумицу и брише нешто што је, ваљда због мене, погрешно уписала, маст

Цена живота изван Србије је и неумитно осипање познатих, драгих лица која смо оставили када смо отуда одлазили. Стара пријатељства се повијају, ломе и суше у огромним безваздушним џеповима, у којима смо при одласку угасили светло, с искреном намером да га, упркос километрима, често палимо. Године су пролазиле, ретки слободни викенди у туђини постајали су све ређи, километри до завичаја све дужи, а знани људи све даљи.

Ипак, оно ником казано, увек некако мора да избије. Реч по реч, у осами и... настане дело. Неки, скоро непознати људи у новој ауторовој домовини, објаве рукопис најпре на његовом језику, њима мало знаном, верујући да тиме чине велику ствар за светску културу, пре свега за ону на којој је отхрањен писац.

Онда запакују прегршт примерака књиге и пошаљу их култури пишчевог завичаја, на адресе неких

Дуго сам мислио да од мађарске бирократије нема горе (за неупућене: већ тринаест година житељ сам мађарске престонице - кад пре толико!?), јер овде постоји један сој људи који просто обожава да се бави папирима и свиме што је везано за администрирање. То што су компјутери измишљени да би се скратило време проведено међу регистраторима, прсти одморили од мастиљавих оловака, а странке од цупкања с ноге на ногу и обијања општинских прагова, не мења ствар. Ако је за „то и то" предвиђено месец дана чекања, онда чекај. Никакве везе нема што се уз помоћ нових компјутерских програма све завршава за један сат или краће. Пропис је порпис, па тако и онај од пре двадесет година, када се о компјутерима само говоркало. И откуд нама уопште смелост да завирујемо и улазимо у то којим се техничким средствима општинари сада служе. То је њихова лична ствар, а твоја и моја је да чекамо најмање