Pre nego što sam počeo ovo da vam pišem, pomislio sam kako je možda previše baviti se fenomenom zvanim garda u roku od samo nekoliko dana. Ali kada sam pažljivije osmotrio sled događaja, ispostavilo se da za tako nešto ima razloga, i to ne malih. Oblak medijske prašine koji se ovih dana u Mađarskoj podigao ne oko jedne, nego više gardi, zahteva da osvrt od pre nekoliko

Ništa me, poslednjih dana, nije toliko obradovalo, kao informacija koja je stigla iz mađarske vazduhoplovne kompanije Wizz Air. To je ona firma koja se silno radovala kada je mađarski Malev otplovio u večna lovišta sa kartom u jednom pravcu i koju takođe zovu mađarskom. Koliko je zaista domaća, nije moje da procenjujem. A nije ni važno. Najvažnije je da ćete avionsku kartu za neke evropske prestonice kod njih platiti jeftinije nego kada putujete autobusom od prve veće krivine.

Neki moji sugrađani u Mađarskoj su u subotu ponovo marširali, mitingovali i vikali. Toliko žestoko da mi se u jednom trenutku učinilo da iz njihovih usta sevaju varnice, koje su se na plus četrdeset stepeni lako mogle pretvoriti u buktinju.

Vika se, malo pomalo, pretvorila u pretnje. Naizgled iz čista mira, ničim izazvani, poručivali su onim sugrađanima koji po boji kože i etničkim osobenostima nisu kao oni, da ne žele da žive ni sa njima, niti pored njih.

Za razliku od pravih Evropljana, vlasnici srpskih pasoša pred svaki prelazak granice još uvek panično prevrću po svojim tašnama, proveravajući da slučajno nisu zaboravili pasoš. Ukoliko je putna isprava tu, verovatnoća da će njen vlasnik preći granicu se uvećava, ali još nije stopostotna.

Ako policajca na kontrolnom punktu pogledaš malčice popreko ili, ako mu se baš tako hoće, on može očas posla da ustanovi kako ne možeš nikud, jer na fotografiji ne ličiš na sebe.

Ne ulazeći u rasprave o (bes)korisnosti Fejsbuka, o njegovim upotrebama i zloupotrebama, ova tehnološka novotarija je pokazala da je u stanju da u mnogome utiče na menjanje društvene svesti u pravcu ispravljanja, ili barem ukazivanja na neke devijantne pojave u našem okruženju.
Da nije bilo Fejsbuka, možda bi i samoubistvo dečaka Alekse

Da nije reč o bivšem ministru i današnjem profesoru Fakulteta političkih nauka, izjave Dragana Veselinova bile bi obična lakrdija. Ovako, reč je o pozivima na rasparčavanje zemlje, koje država ne samo da ne sankcioniše, nego i obilato plaća!

Nekadašnji ministar u vladi Zorana Đinđića i čovek koji obrazuje buduće politikologe na beogradskom Univerzitetu, pozvao je ovih dana, kao što znate, na dalje rasparčavanje Srbije, davanjem Vojvodini statusa republike - što će reći države (s pravom na otcepljenje). Prema njegovim rečima, Vojvodina i Srbija su dve zemlje. „Svaka zemlja treba da ima svoj naziv, a zajednički naziv za obe neka se izmisli.

I sada pokatkad, jedan davnašnji san kao tamna kiša siđe na polja senki.

Slušam taj romor, zev prošlosti na rubu dugih noći. Pomera vazduh koji se ruši i pretvara u svetlucave čestice, suve od lišća topole i plamena voštanice.

Daleke obale bivaju još dalje, ali vidljivije. One bliske – poslednja čistilišta pred svanuće.

Svet ovaj uzmi

 

Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

 

Mesta u pesku koja su utisnule naše stope, sada se sjedinjuju sa svojim obalama. Leto se bliži zalasku. Skida pozlatu sa osunčanih dana i, čvrsto držeći za repove svoje žar ptice, odleće tamo gde mu se već nadaju.

Ostajemo sa sobom, na raskršću čiji severni puteljci već uveliko računaju na našu teskobu i sve što ona donosi.