Jedna od onih stvari koje često čujemo od naših bivših sugrađana a danas srećnih gastarbajtera po raznim svetskim prestonicama je i to da obožavaju činjenicu da se - tamo gde su oni sada - prosečan narod veoma malo ili čak nimalo ne bavi politikom.

"Nema ti bre ovde milion političkih analitičara da non stop na TV-u mrse muda. To ti ovde narod ne bi ni gledao, Ljudi to ovde ne prate. Običan narod ovde gleda svoj posao, radi i - mlati pare! I  nije ga puno briga za politiku!"

Danas čujem da je Studio B kupila firma koja je bazirana oko veoma popularnog TDI Radija.

U Srbiji, kao i na ostalim ex-YU prostorima, skoro da nema coveka u svojim kasnim dvadesetim, tridesetim ili ranim cetrdesetim koji nije cuo za Dilana Doga, istrazivaca natprirodnih pojava, junaka jednog od najboljih stripova koji se pojavio na nasim kioscima kasnih osamdesetih - Dylan Dog.

Posle raznoraznih prilicno klinackih stripova u kojima su se pretezno pojavljivali kaubojci i indijanci i u kojima su radnje bile prilicno jednostavne a samim tim predvidljive i dosadne, pojavio se strip koji je uz Martija Misteriju i pre njega Mister Noa konacno uneo toliko potreban kvaliet i intrigantnost zbog kojih je imalo smisla ako ne postati kolekcionar ono bar pratiti i skupljati stripove. Jer kod nas su pre toga stripovi ipak bili samo jeftina zabava do koje se dolazilo po kisocima. Dok su sa druge strane na tzv. Zapadu stripovi i graficke novele mnogo ozbiljniji hobi - pravo kolekcionarstvo.

Jutros sam se nesto gadno iznervirao zbog nekih vesti koje sam cuo i konacno sam shvatio nesto sto se vec duze vreme kuvalo u meni - a to je cinjenica da vise nema nikakvog smisla da se - kao gradjanin koji prati sajtove, cita novine, slusa radio i gleda TV - bavim politikom, razmisljam o politici, pokusavam da shvatim politicke tokove, ulazem trud da razumem i logicki povezem politicke pojave i procese. Priznajem da sam za politiku previse glup i nedovoljno informisan. Shvatam da moji intelektualni kapaciteti jednostavno nisu dovoljno veliki da se sa ovom tematikom bave na optimalan nacin. 

Zaista zbunjujući podaci, piše Politika:

Bio je vreo julski dan, 35 stepeni u hladu, utorak. Odvukoh se na posao samo da mi konacno uruce Resenje o godisnjem odmoru, papir koji mi daje tih dvadeset dana slobode, dvadeset dana za mene i samo mene. Dosao sam kuci, bilo je jos prepodne. Odmah sam krenuo u akciju ...

Svetlost dana je generalno precenjena stvar! 

"Косово нас спречава да поправимо зубе и почистимо двориште. А чим га предамо, престаће да прокишњавају операционе сале, а покрадени шахтови ће се сами вратити на своја места."

Ovo je u jednom od svojih skorašnjih intervjua izjavio Matija Bećković i tu je direktno postavio jedno od najbitnijih pitanja u savremenoj Srbiji: Hoce li se situacija u Srbiji promeniti ulaskom u EU? Naročito ulaskom na ovaj način?

Sutra, 18. novembra se navrsava trideset godina od masovnog samoubistva u Džounstaunu. Za samo par sati je 909 ljudi, pripadnika hrišćansko-socijalističke organizacije Narodni Hram (Peoples Temple), popilo cijanid pomesan sa Flavour Aid-om. Bila je to najveća posleratna tragedija koja je zadesila američki narod, sve do 11. septembra 2001.

... jer u principu život u Srbiji je uvek bio život življen kao neposredno pred neku katastrofu. I život u Srbiji nikada, ali nikada, nje bilo dovoljno dobar da bi to ljudi i priznali.

Američki dokumentarac iz 2006. nam prikazuje delovanje tamosnjih desničarskih Evangelista-Pentakostalaca na vaspitavanju američke hrišćanske omladine. Nikada dosad indoktrinacija dece nije tako objektivno i neposredno prikazana kao u ovom filmu. Jesus Camp je prošle godine  bio nominovan za Oskara, ali je izgubio od filma Inconvinient Truth.

Ime filma se odnosi na letni kamp u Severnoj Dakoti,

Sta je to sto srpske snove, ideje, interese i stremljenja cini beznadezno zastarelim, devetnaestovekovnim, unapred propalim, antievropskim, vec pomalo i dosadnim?

Ima onaj govor koji je odrzao Milosevic u ono vreme kada je postao potpuno svestan svoje propasti u kojem kaze nesto tipa "Ne mrze Srbiju zbog Milosevica, vec Milosevica zbog Srbije". Mozda je to bilo samo pateticno palamudjenje, ali posle Milosevica je dosao Kostunica (iza kojeg je one jeseni stalo sve sto je moglo da hoda i zaokruzuje listice) i nije proslo dugo, nije proslo ni godinu dana, pa je i Kostunica postao