Vidim da zbog prevelikog prostora koji Andželina Žoli dobija u medijima Goca Tržan i Nataša Bekvalac prete novim ispovestima. Ne znam ko je Goca Tržan, za ovu Natašu nisam siguran šta je, a ni o Andželini ne znam mnogo, ali sam načuo da je njen režiserski prvenac na dobrom putu da izazove ljutnju Srbalja onako na neviđeno. Šta će biti kad i ako film dođe ne bih ni da mislim. "To je samo jedna priča," kaže Rade Šerbedžija i mene to podseti na jedan moj prastari tekst (iz marta 2006.), koji je samo jedna priča o jednom filmu. Evo "preštampavam" ga.

Slučajno odgledani tv prilog na lokalnom CNBC-u u okviru prepodnevnog biznis programa me je podsetio na davno obećanje Jelici Greganovič da ću jednom napisati blog o baklavama. Naime, gost u studiju je bio turski (i šire) kralj baklava, gospodin Nežat Gulu [Nejat Güllü].

Želja je svake vlasti/ideologije/vladajuće elite da "poseduje" istoriju, jer kao što Orvel reče ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost. Znali ne znali za taj citat Orvela političari/vladari su svesni tog mehanizma, te "prirodno" žele da zapečate istoriju i predstavljaju je kao munjom u kamenu ispisanu. Istorija pak nije nešto što je lako mumificirati ili, možda bolje, kristalizovati. Bilo da je u pitanju friškija ili ona od pra vrste, bilo da ima novih činjenica ili se barata istim istorija je uvek podložna debati, reviziji, menjanju ugla posmatranja i to je ono što je čini živom i zanimljivom.

Danas počinje zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija tokom koje će pitanje palestinske državnosti verovatno zaseniti sva ostala. Reći za diplomatiju ili "diplomatiju" koja je prethodila da je bila u turbo fazi je popriličan eufemizam.

Svojevremena najava Abasa & comp. [Mahmud Abas, poznat i kao Abu Mazen je predsednik tzv. Palestinske uprave (PU u daljem tekstu), kome je mandat istekao pre dobre dve i po godine] da će u Ujedinjenim nacijama zatražiti priznavanje Palestinske države je, blago rečeno, unela paniku kako u izraelsku tako i američku diplomatiju. Obe su krenule u ofanzivu na dva fronta, prvi je pokušaj da odvrate Abu Mazena od tog nauma, a drugi pritisak na članice UN-a da ne podrže taj korak.

U poslednjih 15 meseci bilo je više dobrih šansi da se napetost između Izraela i Turske spuva. No, kako uglavnom unutrašnja politika diktira spoljašnju to se nije dogodilo.

Do nedavno međusobno "diplomatsko" pljuvanje turskih i izraelskih političara nije pogađalo običan svet. Međutim, tuk na luk politika se nedavno spustila i do tog nivoa (hmm, nivoa). Desetine Izraelaca nadugačko ispitivano po sletanju u Tursku kaže prekjučerašnji naslov izraelskog dnevnika Haaretza. Ko pročita ceo članak videće da je maltretiranju i ponižavanju izraelskih turista u Turskoj prethodilo identično maltretiranje i ponižavanje turskih turista u Izraelu (s tim što će samo pažljivi čitalac ukapirati da su oni maltretirani u procesu izlaska iz Izraela). Zvaničnik ministarstva spoljnih poslova Izraela je požurio da objasni da je maltretiranje Turaka pri ulasku u Izrael rutinska, business as usual, stvar:

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

Opšteprihvaćena definicija terorizma ne postoji. Terorizam je neuhvatljiv, kad god neko poveruje da je našao pravu definiciju neko drugi dokaže da je nesavršena. Teško ga je jasno fiksirati zato što je to u suštini politički fenomen, piše Loreta Napoleoni u knjizi Terorism and Economy. Čuvena rečenica sudije Vrhovnog suda SAD, Potera Stjuarta, koju je on do duše upotrebio za pornografiju, Ne znam da definišem, ali znam da prepoznam kad vidim, može (subjektivno) biti od pomoći, ali nas ni malo ne približava opšteprihvaćenoj definiciji. Taj nedostatak univerzalne definicije može, ali ne mora, kako se već pokazalo x puta u istoriji, predstavljati mali problem prilikom sastavljanja lista terorističkih organizacija.

Naravno, principi "neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj" i "cilj opravdava sredstvo" su češće vodilje u toj raboti no bilo šta drugo.

Imam blagi utisak da su godišnjice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, od pada Berlinskog zida na ovamo, zapravo jedini datumi kada se i oni manje zainteresovani za temu nuklearnog raz/na/oružanja sete još uvek itekako postojećih nuklearnih arsenala. Ta smirenost sveCkog javnog mnjenja svih ostalih 363 dana godišnje je veliki kontrast u odnosu na hladnoratovsku histeriju, kada je mogućnost nuklearnog armagedona čučala u nekom uglu svesti svim posleratnim generacijama.

Ono što mene zabezeknjuje je da za tu odjednom nastalu smirenost nema apsolutno nikakvog razloga u realnosti. Naime, dojučerašnji neprijatelji nisu odustali od svojih nuklearnih arsenala. Osim neke razmontirane simbolike oni su još uvek tu, još uvek na 10-tominutnoj pripravnosti.

Dugo nisam pisao o turskim unutrašnje-političkim nadgornjavanjima. Zapravo čini mi se da je prošla čitava večnost, s obzirom na to šta se sve ovde izdogađalo i kakve sve politčke krize su se dešavale od izbora na ovamo imali (neke još tinjaju). Međutim, događaj od prošlog petka (ne juče) opisan u ovoj papazjaniji od vesti Turska: Vojni vrh podneo ostavkezaslužuje koju reč. Sam događaj nije izazvao krizu [kakvoj su se, kanda, akteri -- generali -- nadali], ali je značajniji od mnogih koji jesu.

To je najmoćnija politička snaga na svetu i ignorisanje iste će imati cenu.

Neki od vas mogu reći da je to tržište obveznica. Drugi mogu imenovati preporod religije ili unapređenje demokratije ili ljudskih prava. Da li je to možda digitalna tehnologija koju simboliše internet i sve što uz to ide? Možda mislite da je to nuklearno oružje i reznovrsni efekti koje je ono imalo na način na koji države misle o seigurnosti i upotrebi sile.

Sve su to vredni kandidati (nema sumnje da će čitaoci imati sopstvene favorite), ali po mom ličnom izboru Najača Sila na Svetu bi bila nacionalizam. Verovanje da se čovečanstvo sastoji iz mnogo različitih kultura -- i.e. grupa koje dele zajednički jezik, simbole i naraciju o sopstvenoj prošlosti (redovno samozadovoljavajuću i punu mitova) -- te da te grupe treba da imaju svoje države je nadmoćno moćna snaga u svetu tokom protekla dva stoleća.