Sada, već dobar deo mog veša, da budem precizniji potkošulja iliti atlet majica, je došao u kuću u poslednje dve godine kao pozivnica za svadbu. Naime, ovdašnji običaj je da se poziv za istu dodeljuje u vidu atlet majice ili peškira. Dobar deo naših peškira, onih manjih za brisanje ruku, takođe potiče iz tog izvora.

Imam blagi utisak da su godišnjice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, od pada Berlinskog zida na ovamo, zapravo jedini datumi kada se i oni manje zainteresovani za temu nuklearnog raz/na/oružanja sete još uvek itekako postojećih nuklearnih arsenala. Ta smirenost sveCkog javnog mnjenja svih ostalih 363 dana godišnje je veliki kontrast u odnosu na hladnoratovsku histeriju, kada je mogućnost nuklearnog armagedona čučala u nekom uglu svesti svim posleratnim generacijama.

Ono što mene zabezeknjuje je da za tu odjednom nastalu smirenost nema apsolutno nikakvog razloga u realnosti. Naime, dojučerašnji neprijatelji nisu odustali od svojih nuklearnih arsenala. Osim neke razmontirane simbolike oni su još uvek tu, još uvek na 10-tominutnoj pripravnosti.

Nedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

Polako. Ni naslov ni tekst koji sledi nisu moji. Radi se o prevodu eseja prof. Hamida Dabašija, napisanog davne 2006. Ko je prof Dabaši? Iranski Amerikanac, intelektualni istoričar, kulturni kritičar i književni teoretičar, koji predaje iranistiku (ako se to tako zove – Iranian studies) i komparativnu književnost na univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Autor je devetnaest knjiga koje pokrivaju teme od iranske i palestinske kinematografije preko istorije do islama (Dabaši je inače je stekao dve doktorske titule na univerzitetu Pensilvanije – sociologija kulture i islamske nauke). No, sve to možete naći na Wikipediji i/ili njegovom sajtu, ako vas zanima.

Verovatno ritam (jednom godišnje) čini da odlasci (dolasci? evo već sam zbunjen) u domovinu budu neka vrsta emocionalnog molotovljevog koktela. Boravci tamo me uvek zbune, izazovu mixed emotions i blokiraju na neko vreme. Pretpostavljam, po primerima nekih prijatelja koji češće odlaze/dolaze tamo, da bih oguglao ukoliko bih odlazio/dolazio češće.

ili o propuštenim(?) šansama(?)

Priča iz mog života na koju me je iz nevezanog podsetio vajkajući komentar Vladimira Petrovića o propuštenim šansama: Gde bih ja licno danas bio da sam samo umeo da iskoristim (dobro ne bas mnoge, ali nekoliko) neke sanse koje su mi se ukazivale, he, he, he...

Imena i datumi poznati piscu (meni) i akterima.

ili rupa u zidu?

Sticajem okolnosti do mene je u avgustu stigla knjiga njegove ekselencije, ex ambahadora u Turskoj (1995 - 1999.), dr Darka Tanaskovića, Neoosmanizam povratak Turske na Balkan u izdanju Službenog glasnika Republike Srpske (2010.). Zapravo nisam siguran u naslov, naveo sam naslov koji je na koricama, dok u unutrašnjosti knjige i CIP-u isti glasi: Neoosmanizam: doktrina i spoljnopolitička praksa. Pretpostavljam da su te razlike u naslovima, baš kao i krajnje neukusne korice, "marketinški" potezi. Stigla je, a možda bi bolje bilo da nije - da je nisam pročitao zadržao bih dobro mišljenje o autoru.

ili ne pominji okupaciju

"Stop gradnji jevrejskih naselja" kaže naslov agencijske (Beta) vesti na b92 portalu, a u vezi obraćanja genseka UN-a Ban Ki Muna odboru za palestinsko pitanje te respektabilne organizacije.