Na današnji dan bi uz srećniju genetsku predodređenost i pravilniju ishranu, Čarls Mingas, najveći džez kompozitor svih vremena, napunio devedeset godina. Verovatno bi se na rođendanu prisetili i Mingasovog pokojnog šefa, Djuka Elingtona. Koji je možda najveći džez kompozitor svih vremena. Ali treće mogućnosti nema.

Čarlsa Mingasa je otac tukao za svaku sitnicu. Naprimer, jer bi se upiškio u krevetu. To je ostavilo posledice. Izvesni teoretičari džeza tvrde da se svi džezeri dele na patetične i frustrirane. Nazvan The Angry Man of Jazz, ne samo jer je umeo da se maši sekire, Mingas je pripadao ovim drugim. Rođen u Nogalesu, Arizona, gradu koga preseca granica sa državom Sonora (delu sveta o kome uzgredno preporučujem da se čitalac obavestiti putem romana "2666"), Mingas će se Meksiku vraćati često a najzad i konačno. Srećom po muziku, a po svemu što znamo o Nogalesu i po sebe, odrastao je u ne previše udaljenom Los Anđelesu, u getu po imenu Vots (Watts). Vots je bio i ostao izvor svakojakih nevolja, ali i kuzina u kojoj je mešavina muzičkih uticaja, rasa i potrebe da se odatle pobegne proizvodila neprekidne erupcije muzičkih talenenata. Što se tiče nasleđa sa kojim je Mingas odrastao, dovoljno je reći da je Mingasov otac tek kao punoletan otkrio da nije belac, već vanbračno dete crnog roba, živevši do ovog otkrića uz majku Šveđanku i njenog neslutećeg muža, Nemca.

Doktore, kako je to biti majka?

Bane Vukašinović

Ne možete da znate dok ne probate – tako je i sa članstvom u stranci. Iznenada sam za vreme svog boravka u Beogradu došao do podatka da vlasnica lokalnog butika trikotaže ima verenika u užem rukovodstvu stranke koja samo što se nije osnovala. Pošto sam u ovo upućen direktno od same buduće supruge stranačkog rukovodioca, birajući gaće, učinilo mi se zgodnim da iskoristim nadahnuće i oprezno upitam oko prijema u članstvo.

Pre desetak dana je kod nas promovisana knjiga "Povijest gej i lezbijskog života i kulture". Nisam imao prilike da je prelistam, te tako ne znam ima li u njoj reči o džezu. Neko će se upitati čemu naglašavati kao podskup jednu umetnikovu životnu okolnost više negu drugu, naprimer da je siroče ili da ima ortopedskih problema. Tema je validna iz prostog razloga što postoji nešto što se naziva kulturom homoseksualnog „pokreta", a ne postoji ništa slično što bi se dalo povezati sa ljudima sa ravnim tabanima. Koliko je kultura seksualnih manjina dala jednom manjinskom muzičkom pokretu? Koliko sam imao prilike da istražim, homoseksualizam i džez su se malo susretali. Ipak, ne i nikako.

Sve je počelo dobro po tu vezu. Opskurni kreolski kvartovi Njuorleansa ni danas nisu lišeni gej/lezbo/travestit arome.

Ovo je moj ubedljivo najdosadniji naslov do sada. Ipak, tematika nije sasvim nevažna. Juče je na Sajmu knjiga bilo reči o sufinansiranju izdavaštva. Napisaću reč-dve vezane za problem koji imaju autori dela koja zbog svoje prirode moraju da budu ilustrovana. Naime, izdavanje ovakvih knjiga se izdavačima ne može isplatiti bez obzira na kvalitet dela, stoga izdvajam ovaj segment književnosti kao u tom pogledu izuzetan.
Stvar je jednostavna: licenca za izdavanje prosečne strane slikovnice je znatno jeftinija od troškova honorara koje je potrebno platiti ilustratoru i autoru domaće priče.

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada

...pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva.

Treća sreća. Postao sam član političke - ima li ih drugačijih? – stranke. Iz trećeg pokušaja. Što reče jedan građanin: „tri puta sam bio u opasnosti od smrti. Prvi put bacili bombu na kola, al’ ja nisam bio u kola“. U mom slučaju, prvi put me je predložio zastavnik Zoran (prve klase). U to vreme se stranke nisu zvale stranke, nego partije, a pošto je postojala samo jedna, nije bilo brige oko toga je li ili nije zauzeta njena troslovna skraćenica, nego se jednostavno govorilo Partija. Priliku da postanem član Partije sam morao da propustim. Delimično da ne razočaram pokojnog dedu, delimično jer mi se kao prva asocijaca na reč „Partija“ javljala zagušljiva prostorija puna sumornih prilika načičkanih uokrug veoma dugačkog stola.

U vreme kad muzika ne dolazi sa prozora i krova već iz pakle šibica, to je verovatno bio poslednji tranzistor koga sam video u životu. Sa njega je dopirala zimzelena muzika. Zimzelen je bio i vlasnik tranzistora, kose crne kao gavran, koji je sedeo prekoputa na ivici kreveta i kako se činilo, prdnuo pokušavajući da se pribere dovoljno da bi ustao. Muzika je bila zimzelena jer sam se nalazio u Sloveniji, gde tako zovu evergrin, a čovek je bio zimzelen jer je oboleo

Nikola Tesla je u Mariboru izdržao oko 6 meseci pre nego što je doživeo nervni slom i zauvek ga napustio. Izgleda da ima nešto u gradićima austrougarske što može izazvati beznađe ukoliko ste genije (ili administrativni službenik, kao što je uočio Kafka).

Koliko se za ovih 130 godina od kako se Tesli smučilo da večeri provodi u kafani „Srečni kmet" igrajući šah i karte Maribor promenio?

Koliko i čitav svet, možda malo manje. Bilo bi preterano reći

Nije bilo šanse da koncert počne u zakazano vreme, deset uveče. Izgleda da sam to provalio samo ja, jer je, doduše neuznemirena gomila uveliko čekala ispred prazne i mračne bine kada sam se, u 11 i 15 pojavio tamo. Ne volim samo ja fudbal. Priznajem da sam se ipak presekao: šta ako su batalili utakmicu, počeli tačno na vreme i otaljali sat vremena? U krajnjoj liniji, koncert je bio za dž, dotiran od strane organizatora (LENT festivala u Mariboru). Prekratio sam vreme slušajući nekog neumornog slovenačkog gitaristu na obližnjoj džez sceni, prošetao gore-dole kejom uz Dravu mirišući