Sudbina je htela da Srbija u ponedeljak dobije dva najveća titulara pored Patrijarha SPC, predsednika i selektora fudbalske reprezentacije.

Posle zime, stiglo nam je i rukometno proleće. Dugo ga nismo imali i svi oni, koji su na bilo koji način vezani za rukomet, uživaju u njemu. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je zbog Ilića i ostalih „Arena" bila četiri puta puna, stižu kvalifikacije za Olimpijske Igre, koje se igraju u Alikanteu (Španija) narednog vikenda.

Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.

požar

Partizan dva, Prva (ako dozvolite -sedi) jedan, Crvena zvezda nula. To bi, ukratko, bio bilans našeg večitog fudbalskog derbija, retke stvari koja traje i izaziva, kakvu-takvu, emociju kod širokih narodnih masa. No, kako to biva sa institucijama u državi, koja je sve manje država, kvalitet fudbala konstantno izostaje, divljanje je postalo obrazac navijanja, a sportski maniri, onih, koji bi trebalo da nas uče tome, ostali su na kravatama skupih odela, sakrivenih ispod klupskih šinjela i pravoslavnim brojanicama besnih centarhalfova.  Uz medije, sportske novinare sa manirom svojih kolega iz političkih redakcija, koji su simulirali ratno stanje, brojali uhapšene, slomljene stolice i vreme za koje spetljani vatrogasci savladaju vatrenu stihiju i smeste je u koficu sa vodom, sve je poprimilo obrise potpunog debakla, možda malo manje za one, kojima je još uvek satisfakcija „silovanje komšija“, a letnje rane od irskih konobara, zaceljene...

Svu glupost i pakost sportske javnosti jedne zemlje, možete videti u nekih 96 sati posle lošeg rezultata nacionalnog tima na nekom velikom sportskom takmičenju. Ne treba vam ništa da znate, ni da gledate, sve će vam biti objašnjeno. Tada uvređeni pojedinci, izopšteni ili prezreni, kao i grupe udružene u narcisoidnosti i lečenju kompleksa malog naroda, kakav Srbi po gabaritima, geografskim, demografskim i ekonomskim, (žalim i ja) jesu, skidaju svoje maske i počinju da prosipaju, teško stečenu, naknadnu pamet . Tako su večiti cirkuzanti medijskog trapeza, koji svoju tačku izvode samo kada je „crna", neke „legende" (opasna reč - ubija progres u svakom sportu) i oni najhrabriji - „blogeri", anonimni „komentaristi" i znalci („što prate košarku od malih nogu") pokušali da ponište lik i delo Dušana Dude Ivkovića.

U sredu će žrebom biti određene grupe Evropskog prvenstva za rukometaše, koje će se od 15. do 29. januara 2012. godine održati u Srbiji. I pristrasno, iz ugla novinara koji godinama prati i živi samo rukomet, i nepristrasno, iz ugla ljubitelja sporta, mogu da tvrdim da će to biti jedan od najboljih sportskih „iventova“ , koje je Srbija organizovala, a po broju stranih navijača, verovatno i najposećeniji od svih takmičenja u timskim sportovima unazad decenijama

Prvo i osnovno, tenis je super. „Beli sport" je jedan od retkih gde vam drugi ne kroji kapu, gde nema ofsajda, igranja rukom, pasivnog napada ili faula „zbog ulaska u putanju". Zato je, kao uostalom i golf, igra za bogataše „operisana" od sudija. Drugo, nemam nikakav poriv, ni motiv da motiv da "hejtujem" Đokoviće. Ko god stavi sve na kocku i dobije, taj zaslužuje poštovanje, barem zbog

Moram da se pohvalim da sam poprilično imunizovan od srpske dnevnopolitičke ujdurme, ali neke doze, mogu da ubiju i konja, a ne čoveka.

Revolucije su postale prirodni procesi. Da bi televizije mogle da žive 24 sata dnevno, da bi i neko drugi došao do pet minuta slave i moći, dizala dva i tri prsta, da bi se ljubitelji pravde i demokratije nadizali obrva i pokazali dobrotu i empatiju, namenjenu borcima za bolju budućnost širom planete, istrošili viškovi suza i oružja, i da bi posle zime došlo proleće, one moraju da postoje.