Revolucije su postale prirodni procesi. Da bi televizije mogle da žive 24 sata dnevno, da bi i neko drugi došao do pet minuta slave i moći, dizala dva i tri prsta, da bi se ljubitelji pravde i demokratije nadizali obrva i pokazali dobrotu i empatiju, namenjenu borcima za bolju budućnost širom planete, istrošili viškovi suza i oružja, i da bi posle zime došlo proleće, one moraju da postoje.

U sredu će žrebom biti određene grupe Evropskog prvenstva za rukometaše, koje će se od 15. do 29. januara 2012. godine održati u Srbiji. I pristrasno, iz ugla novinara koji godinama prati i živi samo rukomet, i nepristrasno, iz ugla ljubitelja sporta, mogu da tvrdim da će to biti jedan od najboljih sportskih „iventova“ , koje je Srbija organizovala, a po broju stranih navijača, verovatno i najposećeniji od svih takmičenja u timskim sportovima unazad decenijama

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.

Moram da se pohvalim da sam poprilično imunizovan od srpske dnevnopolitičke ujdurme, ali neke doze, mogu da ubiju i konja, a ne čoveka.

Postao sam otac. Jednoga dana, kada moje dete postane, koliko-toliko svesno sebe i svijeta, imaće svoje „Grlom u jagode“, a pratiće je tekst da je te godine, Julian Asanž bio glavni baja, da je kosovska bitka i dalje trajala sa Dikom Martijem u ulozi Obilića,  Iniesta dao gol za titulu šampiona sveta Holanđanima, Srbi i Hrvati rešili da obnove „bratstvo i jedinstvo“,  a Srbija, zemlja u kojoj se rodila, posle decenije kurčenja, odradila i deceniju u kojoj je bila vazal svima.

 

Počinje! U četiri srpska grada od utorka, pa sve do 16. decembra, moći ćete da gledate najbolji evropski ženski rukomet. Evropska rukometna Federacija je učinila presedan dodelivši jednoj zemlji i drugo veliko takmičenje u jednoj godini, pa ćemo posle muškog u januaru, po istom modelu, u istim halama u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu i Nišu gledati i 16 najboljih evropskih reprezentacija.

Dođite, probajte, svideće vam se...

Kako stvari stoje, Niš neće dobiti novu sportsku halu do januara 2012. godine. Samim tim u najveći grad na jugu Srbije, neće doći najbolji evropski rukometaši (EURO 2012), a hotelijeri, kafedžije, ćevabždinice, buregdžinice, suvenirnice, semenkari i ostala „živina" u južnoj-tužnoj prestonici, ostaće uskraćena za nedelju dana karnevala i prihoda od više hiljada inostranih navijača, noćenja, šopinga, „tepsija sa sirom", hektolitara piva i par kamiona „zanimacija za zube". Niko neće poneti fotografiju-uspomenu sa Tvrđave, ni saznati priču o caru Konstantinu - Nišliji. Neće stranci zatvarati niške kafane, pušiti „Klasik", čuti Šabanovu „Hanumu", niti bajku o „Realu sa Nišave". Neće.

Znam da je u noći slave ošišanih momaka, bogohulno posvetiti pažnju bilo kom drugom sportu, ali mi iz rukometa, već godinama iz „drugog reda“, pokušavamo da svoj sport vratimo na floskulu „stare slave“, pa ću tako večeras uobičajeno štucati na nečije coktanje i negodovanje – Evropsko prvenstvo u rukometu za žene!

Posle zime, stiglo nam je i rukometno proleće. Dugo ga nismo imali i svi oni, koji su na bilo koji način vezani za rukomet, uživaju u njemu. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je zbog Ilića i ostalih „Arena" bila četiri puta puna, stižu kvalifikacije za Olimpijske Igre, koje se igraju u Alikanteu (Španija) narednog vikenda.