Film „Arizona dream“ je snimljen 1992. godine. Reditelj, Emir Kusturica okupio je prestižnu grupu glumaca: Johnny Depp, Faye Dunaway, Jerry Lewis. Radnju nisam znala da prepričam ni kada sam izašla iz bioskopa. Za razliku od mene, kritičari su ukapirali. Film je osvojio Srebrnog medveda i u principu, kritika ga je bolje primila od publike.

– Kakvo je bilo to vaše američko iskustvo, pitala sam Kusturicu nakon trodnevnog Vivaldi foruma Mokrogorske škole menadžmenta u njegovom Drvengradu.

– Bilo je zanimljivo u tehničkom smislu, puno sam naučio, radio sa sjajnim,

(Ovaj blog je nastao kao izraz čiste frustracije . Okačila sam ga ovde jer želim da ga što više ljudi vidi. Komentarisanje, naročito ako je glupo, nije neophodno.)

Ministre Mladene Šarčeviću,

Digitalna vas javnost ovih dana optužuje zbog nekih turbo folk stihova koji su se zatekli u školskim udžbenicima. Poželela sam da vas branim. Kud bi nam kraj bio kada bi ti stihovi bili najveći naš problem. Sve te Cece, Mace, Jece beznačajna su posledica svega onoga što

„Smoki“ je najjači srpski brend. Ne samo da je jedan od najprodavanijih na Balkanu nego je i sinonim za čitavu kategoriju flips grickalica. „Smoki“ se proizvodi u beogradskom Soko Štarku. Soko Štark je 2008. preuzela slovenačka Droga Kolinska. Potom je dve godine kasnije, Drogu kupila hrvatska Atlantic grupa za nekih 380 miliona evra.

„Smoki“,  „čokoladna bananica“, „najlepše želje“ – to više nisu ekskluzivno srpski proizvodi, ali su ostali srpski brendovi. Brend je, pre svega, stvar percepcije.

Atlantic grupa je vodeći kolekcionar balkanskih

Kod frizera Kize često srećem jednog zgubidana, ne znam mu ime, svi ga zovemo Čupa. To je čovek od 30 i kusur godina bez ikakve formalne i praktične kvalifikacije. Godinama krade bogu dane. Na tom, neobično lepom licu, vidiš da su ponestale ideje, ako ih je ikad i bilo.

Uglavnom, Čupu, sa takvom reputacijom često vidjam s metlom u ruci kako čisti ispred salona. Ili šiša živu ogradu. Ponekad opere nekoj mušteriji kosu. Jutros sam ga zatekla kako „gazdi“ čuva parking mesto.

Za te sitne dobrovoljne gestove, Čupa dobije i neku sitnu kintu.

Avgust 1888. godine. Bilo je sveže pred zoru te nedelje u Manhajmu. Berta se iskrala iz bračne postelje, pokupila sinove Eugena (15) i Riharda (13) i uz njihovu pomoć, tiho izgurala vozilo iz garaže. Nije ga uključila sve dok se nije našla izvan zvučnog dometa sopstvene kuće.

U kratkoj poruci koju je ostavila za sobom, objasnila je da je krenula kod majke koja živi u Forchajmu, udaljenomm 118 kilometara.

Znala je da će, kada pročita

 U maloj takoreći prepisci nakon blog posta Arisa Movsesijana na www.klikeri.rs poteglo se pitanje dentalnog turizma. Aris je tu imao dobro objašnjenje, neću da prepričavam. Pogledajte.

E sad tema za vas koji živite i radite u inostranstvu: Da li vam se isplati da dolazite u Srbiju radi stomatoloških intervencija? I da li neko od vas to praktikuje? 

Aris Movsesijan vam je verujem svima poznat. I ja sam ga ovde uočila. Budući živopisan i nalik onim renesansnim likovima, pozvala sam ga da nekada

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa 
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen.

"Ja sam Monika, rodjena sam u Nemačkoj i  došla sam u Ameriku 1992. pošto sam se udala za Amerikanca. Sad imamo tri dečaka koji su 20, 18 i 16 godina stari. Moj muž je imao nervni slom 1998. i od tada nije sposoban za rad. Ja sam ta koja donosi hleb u kuću što je ponekad zaista teško, posebno kad imate troje dece".

Monika je žonglirala sa nekoliko kreditnih kartica i ukupnim zaduženjem od nekih 20-tak hiljada dolara duga. A onda je saznala da joj se dvojica od trojice sinova drogiraju. Usledilo je lečenje I prebacivanje dečaka

Sedam nedelja pre nego što se Amerika uključila u Drugi svetski rat, novinar Vilijem Harlan Hejli je, u radijski mikrofon, izgovorio reči:

 “Ovo je Glas Amerike. Danas, i svaki dan od sada, pričaćemo vam o Americi i o ratu. Vesti možda budu dobre za nas. Vesti možda budu loše. Ali mi ćemo vam preneti istinu”.

Prva 15-minutna emisija Glasa Amerike emitovana je iz malog studija u Njujorku, počela je intonacijom američke