O koristi i šteti izučavanja nacionalne istorije počeo sam da razmišljam znatno pre nego što sam nabasao na Ničeovu knjigu " O koristi i šteti istorije za život" (Grafos, Beograd: 1990). Još kad sam počeo kritički da razmišljam o sistemu (obično bude oko 17-te godine, u mom slučaju 20, u mnogim slučajevima nikad) shvatio sam da je učenje istorije imalo za cilj da me ukalupi u mainstream matricu svake nacije – nama dobro a nikome zlo (zvanični moto grada Kraljeva). Sve nacije veruju u isti bullshit zen, da su kroz istoriju uvek bili pravedni, branili svoje a nikad želeli tuđe,

Aerodrom Kairo, ogroman i prazan. Prolazim pasošku kontrolu, viza na licu mesta, $15 u dolarima. Redovi dugački, popunjava se neki formular. By the way, strašno me nerviraju zemlje koje forsiraju taj glupavi formular koji sadrži pitanja tipa - datum rodjenja i broj pasoša. Svi odgovori su u j*****m pasošu, kupi skener od $20 i skeniraj prvu stranu ako već hoćeš te podatke. Uvek imam osećaj da radim njihov posao, mater im lenju.

Prošao pasošku, uzeo torbu, taksisti saleću kao u Beogradu 90-tih. Mene čeka kolega iz kancelarije u Kairu, Marun, Libanac. U Egiptu već dve godine,

- "Hello my friend, welcome to Egypt"
- "Thanks"
- "You want to buy a flag?"

Ovo je bila prva u nizu konverzacija sa ulicnim prodavcima na Tahrir skveru, simboličnom centru egipatske revolucije. Kako smo se približavali skveru umnožavao se broj preduzemljivih revolucionara. Majice, bedževi, vuvuzele, nacionalne zastave, kuvani krompir (sweet potato), narukvice sa sličicama zrtava revolucije (uber bizarre).