Oduvek volim pse i vec dugo, od kad nema "mog psa" a mnogi od nas znaju o cemu govorim, vise nista nije isto. Ipak i dalje volim da o njima pricam.

Zanimljiva je popularnost, te nepopularnost odredjenih rasa pasa. Po secanju i pricama, dacu malo uvid u tu, nazovimo je av-av statistiku.

Beograd osamdesetih. Mnogo vucjaka( nemackih ovcara), kokera, pudlica, poneki doberman i jednog rotvajlera spazih, nisu bili cesti, uopste.Secam se, bila sam mala kada sam videla jednu finu gospodju gde seta kod Londona, u blizini Francuskog zabavista psa rase Baset haund!

I

Imam prirodno bele zube, lepog oblika i uzasnog kvaliteta. Dakle - spolja gladac, unutra jadac. Strah od zubara nosim sa sobom od detinjstva kad su bile one fore: " E sad digni ruku kad krene da te boli" Ti pocnes sa mahanjem, plakanjem, dizanjem ruke gore-dole a zubar radi dalje i ubedjuje te da to nije nista i da te u stvari i ne boli bas. Boli me ! Ne zelim da znam za bol, nimalo.

Dragi zubari, molim vas lepo - Ni slucajno nijedan instrument sem ogledala da se vidi sta se tamo desava.Ako bas mora jos neka sprava, kazite zasto,hvala. Inekciju, molim lepo (toga se ne

Ovaj blog ce biti napisan potpuno opusteno, kao da sedimo negde na caju ili kafi i neobavezno caskamo. Podaci koje cu izneti dolaze iz bas takvih izvora, beogradskih prica o cuvenju.

Kao da smo na  livadi prepunoj raznog cveca a ja nasumicno odaberem neki i ukazem vam na njega.

Zelim da zapocnem blog u slavu cuvenih prevodilaca, vi ste slobodni da navedete imena koja nisam napisala, cak dobrodosli i hvala unapred.

Eugen Verber mi prvi pada na pamet. Sem prevodjenja bavio se i glumom, a prevodio je sa hebrejskog, aramejskog, nemackog, madjarskog. Mozda

 Vrata kao zastita od direktnog pristupa nasem domu, cuvari mira, prepreka i poziv, odvajkada uz ljude. Granica izmedju spoljnog sveta i naseg, intimnog. Na njih se zvoni, udara zvekirom, ona se tresnu u besu. 
Ipak, najromanticnija vrata su mozda u cuvenoj izreci, kako kaze moja drugarica: "Dodje maca na vratanca". Ako ne racunamo onaj deo kada dvoje zaljubljenih zatvore vrata iza sebe.
 Mozda su odvajkada posebno uzbudljivi ti susreti jer su tacno na medji. Neko je tu, a ipak nije usao unutra u vas zasticeni svet. Tu spadaju i zapricavanja na stepenistu ako postoji

Nesumnjivo da nas spaja vrlo brzo sa nekim ako delimo istu ljubav prema nekoj vrsti muzike, filma, knjizevnosti, u novije vreme cak i hrane.
Ipak, postoji nesto drugo sto smo mozda ismevali nekada davno jer je u nekadasnjoj Jugoslaviji bilo cesto medju ljudima koji su dosli u Beograd iz neke daljine. Ono kada dva nepoznata coveka poticu skoro pa iz istog zaseoka i nadju se u gradu na istom poslu.
Danas gledam na to nekako drugacije jer sam uhvatila samu sebe u pronalazenjima  bliskosti sa ljudima koji su hodili nekim stazama mog detinjstva.
Jedno je podsecanje sa

Ovih dana sam sticajem okolnosti bila u drustvu ljudi koji imaju svoje originalne ideje i koje su sa ovih prostora uspeli da ih proguraju daleko u belom svetu. Svi su ostavili izuzetan utisak na mene i inspirisali me da vam ispricam jednu pricu koja datira iz vremena nekadasnje Jugoslavije.

Proslo je nekoliko godina od Titove smrti, osamdesete se zahuktavaju, na radiu je cesto Majkl Dzekson i      " Bili Dzin ", nose se podvrnute farmerke i starke svih boja.
U to vreme, poneko dolazi u posed cuda tehnike nazvano Spektrum. Pojavljuju se igrice, vreme je Pakmena, drugara

Jedna sam od onih koji kad se vracaju za Beograd, raduju se punim srcem. Obozavam trenutak kad avion polako silazi sa oblaka te pocinjem da prepoznajem obrise svog grada. Isto mi je i kad se priblizavam putem, prugom, camcem..Kao da me ceka neko od najblize familije i siri ruke u zagrljaj.
Nije da bas izgleda kad mu se priblizavas kao svetsko cudo od grada, al ja znam sta se sve krije iza kulisa, ono lepo nesto, toplo, beogradsko.