*

Čang Mai je verovatno jedini grad na Tajlandu za koji će svi posetioci – i mladi i stari, i oni željni provoda i oni što traže mir i oni koji predano obilaze istorijske znamenitosti – složno ustvrditi da im se dopada. Za same pak Tajlanđane, on je kulturni simbol nacije zbog velikog broja hramova u njemu – čak tri stotine, što je skoro jednako broju hramova u Bangkoku koji je nekoliko puta veći.

U zelji da u ovim blogovima napokon sustignem vreme sadasnje, ovaj i naredni tekst, koji cu postaviti vec za nekoliko dana, bice znatno duzi od dosadasnjih. Ali kako su iseckani na mnogo malih epizoda, nadam se da nece biti prevelik napor za citanje.

Smogovci

Ulazim biciklom u Bangkok što je savim drugačiji doživljaj nego kada sam ovde došla autobusom, u maju. Kao i prvog puta, i sad

21-26. juli 2013.

Koliko mi nedostaju brda vidim tek kad skrenem na regionalni put za planinu Kao Jai. Puna četiri meseca gledala sam oko sebe ravničarske i mahom ogoljene pejzaže Kambodže, a ona retka brda, pa još obrasla džunglom koju nisu posekli ili spalili, ostala su mi nedostižna zbog straha od neeksplodiranih mina. Otuda je moja balkanska, brđanska duša toliko ushićena kao da krećem u kakvu ekspediciju na Himalajima.

15-20. juli 2013.

Okolo-naokolo

Oko Tajlanda sam kružila mesecima, još od januara, otkako sam se sa laoške strane spustila niz Mekong, te prirodne granice ove dve zemlje koju sam potom pratila. Tokom četvoromesečnog boravka u Kambodži, u jednom navaratu prešla sam u Tajland autobusom i stigla do Bangkoka, gde sma ostala tri dana, da bih se potom vratila avionom u Pnom Pen. Pred kraj mog boravka u Kambodži, desetak dana provela sam vozeći severnom granicom ove zemlje, opet s pogledom na Tajland.

9-15. juli 2013.

Kuda krenuti?

Došlo je vreme da polako napustim Kambodžu. Nigde nisam ostala toliko dugo – čak četiri meseca – manje biciklirajući a više se odmarajući. Pa iako sam se zasitila Kambodžana, njihove kulture, jezika, običaja, i toliko sam željna promene da ću 'baciti' sto dolara ne iskoristivši šestomesečno produženje vize, ipak mi nije lako da je napustim.

24. juli 2013.

Pre dve godine, na današnji dan, utovarila sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu. Tamo sam se srela sa tadašnjim partnerom, skoro potpunim strancem kog sam upoznala nedavno, tražeći saputnika za put oko sveta. Tako je počela moja najveća životna avantura.

Nekoliko meseci kasnije, bila sam ostavljena. Bila je zima, ja sam bila bolesna, sama i uplašena. Nisam razmišljala o povratku

O Angkor Vatu je teško pisati. Nakon stotine stručnih studija, hiljada turističkih priručnika i bezbrojnih sažetaka za brzo upoznavanje sa jednim od sedam svetskih čuda novog veka, nemoguće je napisati bilo šta a da ne bude ponavljanje. Ali paradoksalno -- ili upravo zbog toga -- dok sam se pripremala za obilazak kompleksa, pa tokom višednevnih poseta hramovima, i sada, kada sam sela da o tome nešto napišem, nisam uspela da nađem nijedno sistematizovano, kratko i uprošćeno objašnjenje sa praktičnim savetima u vezi sa Angkor Vatom i njegovim obilaskom. Ne mislim da mogu da nadoknadim taj propust, ali se nadam da će tekst koji sledi pomoći barem nekom budućem posetiocu Angkor Vata da se bolje snađe kada se nađe pred jednom od najfascinantnijih svetskih građevina, a onima koji tamo nikada neće otići, da steknu makar približnu predstavu kako sve to zapravo izgleda.

1-11. jun 2013.

Kmerski albatros

Sedim u prijemnoj sobi neuglednog hostela u Sihanoukvilu. Mesto je nadaleko poznato po plažama koje izgledaju kao na razglednicama iz tropa. Ali u junu nije sezona i jedva da ima turista. U ovom hostelu, ja sam jedini gost.

Izašla sam iz moje sobe u ovu 'zajedničku' zbog velikog ventilatora na plafonu. Ne znam zašto su u ovom delu sveta odustali

Ideja

Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe.

Planet Bike je na FB-u pokrenuo foto-konkurs na kojem se glasa za najbolju fotografiju sa temom biciklizma. Daju dvadeset nagrada, a prva je bicikl, neki namnunjeni model.

Nisam uopšte nameravala da učestvujem (volim moj "krš" koji je izdržao 24.000 km i ništa mu nije i ne bih ga menjala), ali me je jedna FB prijateljica podstakla da se uključim.

Razmišljajući o njenom predlogu, sinulo mi je kako bi bilo sjajno da osvojim bicikl i onda ga poklonim nekom sirotištu, što bi bio fenomenalan početak humanitarne