Mnogi čitaoci mog bloga pitaju me kako da krenu na kraći ili duži put biciklom i predlažu mi da napišem nešto o tehničkim detaljima u vezi sa takvim načinom putovanja. Radi njih i svih onih koji bi da se upuste u avanturu na dva točka, pokušaću da sažmem svoje skoro dvogodišnje iskustvo na drumu u kratak i lako razumljiv vodič, u kome će najviše mesta biti posvećeno specifičnostima cikloturinga. Teme koje su zajedničke mnogim outdoor aktivnostima – poput izbora kamperske opreme i njenog korišćenja – biće obrađene sasvim kratko; opširniji saveti i uputstva o tome mogu se naći u Kamperskom vodiču, koji se u nastavcima objavljuje na portalu Q-Sphere.

Diž' se, vojsko!

Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere.

31.1. – 4.2.2013.

Voda na sve strane

S puno poverenja oslonila sam se na vremensku prognozu, pa kad su na weather.com predvideli celodnevne obilne padavine, lepo sam se smestila u hostel planirajući da vreme mirovanja iskoristim za pisanje novog bloga kao i za stomačni oporavak. Nije me mnogo pogodilo kada su najavljeni kišni dani ispali vedri i sunčani, jer sam u pauzama od pisanja kao i pripremajući obroke mogla da bezbrižno sedim na nepokrivenoj krovnoj terasi.

Krug oko Zemlje ima 40 000 km, računajući obim Ekvatora. Kako nisam imala mogućnosti da obeležim prvu polovinu tog kruga (bez interneta, u Vijetnamu, sa stomačnim problemima), to sam uradila na prvoj hiljadi posle zvanične polovine puta. Kažem "zvanične" jer ne nameravam da se nakon 40 000 km vratim kući -- zato što ne mislim da ću dotle obići sve kontinente i sve zemlje u koje želim da odem. Kad sam bila napravila prvih 10 000 km na ovom putovanju, u šali-zbilji sam rekla da ću voziti do 99 999 km, a onda ću svratiti malo i do kuće :)

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju — u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fotana želja.

20-31. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni — ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.

(Zbog duzine teksta, fotografije su morale da izostanu jer forma B92 bloga dozvoljava samo odredjeni broj karaktera u jednom postu. Fotografije su ovde)  

Posao: živeti na pedalama

Krećem nazad u Luang Prabang, ovog puta Rutom 13, najvažnijom i najvećom laoškom magistralom. Zahvaljujući njoj, Laos je pre nekoliko godina iz jedne od najsiromašnijih i najzaostalijih država Azije počeo da izrasta u turistički atraktivnu zemlju, što povratno utiče na ubrzani razvoj celokupne privrede. Vozeći savršeno glatkim asfaltom, razmišljam o tome koliko jedan običan put menja živote ljudi oko njega.

28.12.2012—6.1.2013.

Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.

22-27. decembar 2012.

Prvi znak da se približavam gradu su ograde oko kuća. Do sada ih nigde nisam videla -- sojenice načičkane uza sam asfaltni put, gotovo na njemu, nisu imale čak ni katance na vratima: kada ukućani nekuda odu, samo navuku spoljašnju rezu – i svi znaju da su odsutni. No kuće nadomak grada ograđene su bambusovim ili drvenim ogradama a na vratima su katanci, iako one ne deluju ni mnogo veće ni bogatije od seoskih. Strah od mogućih lopova ili samo potreba da se svima jasno stavi do znanja gde je granica privatnog vlasništva? Po svoj prilici oboje. Uticaj grada i – rekla bih –  belog čoveka, jedan od mnogih koje ću otkriti narednih dana.

17-21. decembar 2012.

– Laos, Vijetnam, Kambodža, Tajland – ti ćeš se raspametiti! Kad jednom tamo uđeš, nećeš izaći godinu dana! – predskazao mi je Vlada u Šangaju.

Iako su mi njegove fotografije sa odmora u tim zemljama oduzimale dah – u najdoslovnijem smislu te reči – htela sam da zadržim rezervu. Velika očekivanja koštala su me brojnih razočarenja u Kini, te ne bih želela da mi se to ponovi u jugoistočnoj Aziji, kao ni bilo gde ubuduće. Zato sam, koliko god mogu, odbacila njegove sugestije i ne nadajući se ničemu, osim još toplijem vremenu, zapedalala ka kinesko-laoskoj granici.