Gost autor: Aca52ns

Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису

1.
Nakon tri meseca na jednom mestu, duh i telo jedva čekaju pokret. Ali čak ni nomadu poput mene, vazda sviklom na kretanje i stalne odlaske, nije uvek jednostavno da samo potrpa sve u bisage, ove okači na bicikl i otisne se na put. Treba najpre raščistiti

6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz

/Zbog forme ovog bloga, nisam u stanju da postavim fotke, jer ne mogu da smanjim velicinu da bi ovde bile u ravno sa tekstom ybog uslova iz kojih postjem i brzine neta. Nadam se da cu u perspektivi postaviti slike u galeriju, pa cu ovde dodati link./ 

1.
Znajući da ću u Osaku sleteti sa raspakovanim biciklom u večernjim satima, planirala sam da na aerodromu sklopim Surfija i potom da noćim u nekom parku, a da ujutru krenem ka Kobeu gde me je u goste pozvala Dragana. Pripremajući se, pomno sam pretražila

10. septembar 2013.

Prva šetnja ulicom Thamel, u kojoj su smešteni svi hosteli za strance.
Ulica je uska i jednosmerna, ali motoristi voze kao na reli trkama. Svi trube, neprestano. Zaobilaze me u poslednjem momentu, kad već pomislim da će me oboriti.
Lepe Nepalke u tradicionalnim saronzima prolaze visoko uzdignutih glava. Neke na čelu,

- kratka priča o (još) jednom čudu -

14. avgust

Posle dvanaestočasovne dušegupke u zajedničkom vagonu, stižem u Aktobe odakle sutra popodne imam voz za Alma Atu. Deset je uveče i nemam pojma gde ću. Trebalo bi da izađem iz grada i nađem mesto za kamp, što neće biti nimalo lako po mraku a verovatno ni brzo, jer izlazak iz prilično velikog i razuđenog Aktobea može potrajati i sat-dva.

"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način" Lav Tolstoj, Ana KArenjina

25-27. jun

Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla  kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.

Kako god, ušla sam.

20-25. februar 2013.

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih,