8-10. novembar

 

*
Kampujem u centru Hirošime, na obali reke, nepun kilometar od mesta gde je bomba pala. Uz fotografije i priče o poginulima i retkim preživelima koje sam videla u Muzeju, obavezno je pisalo na kojoj udaljenosti su se nalazili od epicentra eksplozije. Uvek u metrima: 1200, 1500, 1700...
 
Zaustavljam dalje asocijacije na tu temu, pokušavajući da zadržim osećaj čudnovate radosti koji su mi danas
 

24. mart 2020.

Ovih dana često se prisećam vremena bombardovanja, ekonomskih sankcija i potpune izolacije Srbije 1999, a ponajviše onog osećaja da si prepušten na milost i nemilost nekom neprijatelju, kog (skoro i da) ne vidiš, jer njegovi avioni lete superbrzo, a od preciznosti njihovih pilota zavisi tvoj život. Osećala sam se bespomoćnom, kao da sam ovca u toru, zarobljena, bez mogućnosti da izađem, bez prilike da se borim. Ta nemogućnost da se suprotstaviš, to čekanje žrtve na milost i nemilost agresora, saznanje da

 

UVOD

Godine 2020, tokom svetske pošasti novog, nepoznatog virusa nazvanog Covid-19, pisac ovih redova zatekao se u južnoameričkoj provinciji Ajsen, na severu čileanske Patagonije. U nekoj od svojih šetnji, uputio se malo dalje izvan grada, te radoznalo zašao na privatno imanje iza jedne otvorene kapije, za koje će se ispostaviti da je lokalna uzgajivačnica konja. Zastajući da bi snimio plemenite životinje, sa iznenađenjem je otkrio da su konji pred njim, u najmanju ruku, neobičnog

 

20. april

Iako trenutno ne putujem, blogovi i dalje izlaze, samo otprilike na dve nedelje. U najnovijem blogu pričam o tome zašto sam odustala od preseljenja i kako provodim vreme u izolaciji, a tu je i nastavak priče o bezimenom psu koji mi je postao prijatelj.

Odlomak:

"U Patagoniji ima mnogo lutalica. Mogu se videti ispred ulaza u prodavnice i zgrade, gde mirno leže, čekajući da ih neko nahrani. I ljudi im zaista donose hranu, brinući se i o tome da im podmetnu kartonske kutije kad je hladno ili kišovito. Stoga su sve te lutalice dobro uhranjene. Nikada nisam

 

2. oktobar

Kakav dan! Sunčano, mada pomalo prohladno, glatki novi asfalt, goredoliranje sa možda dve-tri oštre uzbrdice oko morskog zaliva, pa oko jezera, a onda i oko vulkana, a prizori nestvarni... Sad biram gde ću da se smestim na jezerskoj plaži (poslednja fotka).

120454338_10220605589024474_5066515837519229213_n.jpg
 
11. oktobar 2019
Kiša je padala cele noći, ali su do jutra oblaci presušili. Sudeći po nebu u svitanje, dan će biti vedar i verovatno topao.
Nemam dovoljno hrane za doručak, jer sam sinoć, u naletu gladi, pojela skoro sve što mi je Smilja spakovala. Ostalo je nekoliko keksa i kesica oraha, a imam i surutku u prahu, pa sada pravim kašu. Nije loše. Kada ste gladni i nemate mnogo izbora, sva hrana je dobra.
72920852_10217340233432625_2965957569685749760_o.jpg?_nc_cat=106&_nc_oc=AQm1v53f3s4fyKEmSGFLafHaEpCw757c72_heGURqC_hE0afQLHohVprIegYZFJbUNw&_nc_ht=scontent.fbeg4-1.fna&oh=3def1a2b55d5a9cccc5ba673608474c6&oe=5E1C5BEF
 

 4. septembar

Ponekad sanjam da negde kasnim. Upinjem se i upinjem da stignem gde treba, ali sve je van moje kontrole. Kasnila sam tako na feri, avion, voz, autobus, a jednom i negde gde se išlo biciklom – i bilo je nepojmljivo strašno, kako to obično biva u snovima. Međutim, nikada ranije nisam sanjala da sam nekuda požurila, da sam krenula prerano, a sa istim tim frustrirajućim osećanjem da ne mogu više ništa da promenim.

Pre nekoliko noći bila sam upravo u takvom filmu. Naravno, san je bio vezan za moj nastavak putovanja Panamerikom. Nisam upamtila detalje, ali

 
 

1. april 2020.

U Čileu još uvek nije proglašena zabrana kretanja. Ipak, pitala sam vlasnicu stana u kome sam, a potom i lokalnog žandarma kog znam preko Ane da li misle da je uredu ako odem do Nacionalnog parka. Znam da su svi nacionalni parkovi zatvoreni, ali sam se ponadala da ću možda ipak moći da prošetam oko nekog jezerca ili da se popnem na neki od vrhova, koji nisu u sastavu NP. Smetnula sam sa uma da je u Patagoniji doslovno sve privatizovano i ograđeno, te da je skoro nemoguće naći neku skrajnutu stazu koja će vas odvesti na planinu ili kojom možete

 

7. oktobar 2019.

Danas krećem na novu pešačku turu, ovog puta po Fruškoj gori. Od povratka sa Camino de Santiago želim da hodam po Srbiji nekom rutom koja će biti prvenstveno hajkerska i u kojoj nije bitno na koju visinu ste se popeli ili na koliko tehnički zahtevan vrh, već je smisao u višednevnom hodanju u prirodi i prelaženju velikih razdaljina – desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Taj način još uvek nije popularan kod nas, dok je tamo u belom svetu, posebno preko bare, veoma omiljen među ljubiteljima outdoora. Tako će ova turica biti moj doprinos

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana