Omer Zemljanin

23. februar

Moj domaćin u Antaliji ­- Omer, ima šezdeset pet godina i penzionisani je arhitekta. Kontaktirala sam ga preko Warm Showers liste (za traženje besplatnog smeštaja za bicikliste) i odmah mi je odgovorio potvrdno. Očekivala sam da ima neke veze sa bicikliranjem, ali ispostavilo se da je poslednji put seo na dvotočkaša pre četrdeset godina. Otkuda onda on na 'našoj' listi?

31. oktobar

(prekoredna priča, jer uskace pre drugih nenapisanih a koje su se zbile od Urumčija do danas kada se ovo desilo)

Počelo je kao ostvarenje kamperske noćne more: najpre gnevni udarac pesnicom u šatorsko krilo s moje desne strane, potom šut u uži deo, tamo gde su mi noge. I vika na nerazumljivom jeziku.

„Hej! Šta se dešava!" vičem iz sna.

Gost autor: Aca52ns

Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису

*

Ne volim velike gradove. Odvikla sam se od života u gužvi i buci, od udisanja smoga i zamagljnog pogleda na uske komadiće neba. Ali nije samo to ono što me odbija od gradova. Najveći problem nastaje kada treba izaći iz nekog od njih, dokopati se čistog vazduha, širokih vidika i one tišine u kojoj su zamrli svi zvukovi napredne civilizacije. Problem je posebno velik kada taj grad iz kog treba pobeći u slobodu ima nekoliko puta više stanovnika nego cela Srbija, a prostire se na površini koja bi obuhvatila Beograd i Novi Sad u nekom ogromnom prstenu, prečnika preko sto kilometara.

8. oktobar 2019.

Ne zaboravi masku za oči za spavanje. I jednu dodatnu merino majicu. Ujutru dodaj četkicu u neseser. Naočari za čitanje u torbicu oko struka. Platnu karticu i novac u nepromočivu torbicu. Namesti krevet jer će te sve dočekati kako si ostavila. Isključi bojler, produžne kablove, zatvori ventil u kupatilu…
Ne mogu, zaista ne mogu sve ovo. Mnogo mi je lakše kad stalno putujem i samo idem dalje i dalje, ne brinući se o tome šta imam, šta ostavljam, šta moram da uradim i šta nikako ne smem da propustim. Predugo živim slobodno i sad mi je sve

28.12.2012—6.1.2013.

Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.

*

Zaljubljujem se u Katmandu i Nepalce na prvi pogled. Čini mi se da ovde i nije moguće drugačije – ili se sve zavoli od prvog sekunda ili nikada. Vidim da i moji sustanari u omladinskom hostelu osećaju isto. Kada se sretnemo uveče na zajedničkoj terasi -- gde neki večeraju, drugi pokušavaju da surfuju uprkos sporom internetu, treći puše i piju, a poneki i motaju marihuanu ili

Magistralni put kojim se kotrljam kreće od Marmarisa na Tirkiznoj obali i vodi uz more do Mersina, koji Turci nazivaju Biserom Mediterana, odakle potom zadire u kopno, zavlačeći se sve dublje na istok, preko kurdskog Mardina pa južno oko Ljubičaste planine, gde ulazi u Iran. Ispijajući jutarnju kafu, pratim na mapi žutu liniju sa oznakom De-četristo, kojom je iscrtan. Već danima žalim što neću moći da njime vozim sve vreme, jer iako planiram u Iran, ta ruta nije bezbedna za samu ženu. Duž obale, koja je turistički razvijena, stanovništvo je uglavnom naviklo na zapadnjake i zapadnjački pogled na svet, po kome su muškarci i žene izjednačeni u slobodama, pa tako čak i mlade devojke putuju same. Ali kad se samo malo udalji od Mediterana, posebno na istoku Turske, putnica postaje izložena neodobravajućim pogledima meštana zato što narušava vekovne običaje, uznemiruje maštu muškaraca i u manje stabilnih priroda može da probudi mračne strasti.

25-27. april; 24. maj – 1. jun

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.