Ili -- kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima. Priča o stanovnicima Sumatre koji me istovremeno izluđuju svojim ponašanjem i dovode do suza svojim dirljivim pričama i postupcima.

*

Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje 'indonežansko' od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je - prljavština. Prvi utisak - gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće - mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.

Ili -- kako prevideti Ekvator i nabasati na budućeg saputnika u vožnji. O lepotama divljine i strahu od "kanibala". O geografskim i životnim nultim tačkama.

*

Još od Singapura razmišljam o tome kako ću preći Ekvator i prvi put kročiti na južnu Zemljinu poluloptu. Zamišljam sliku kako jednom nogom stojim na jednoj a drugom na drugoj polulopti. I moj bicikl je takođe uhvaćen u trenutku kada seče polutar – prednji točak se, razumljivo, kotrlja 'nadole'.

Znače mi takve stvari. Pedalirajući okolo, ostavljam svoj trag na Zemljinoj kori. Točkovima

*

Iako još uvek nije dovoljno otoplilo i noćne temperature su i dalje u minusu a dnevne promenljive, od plus pet do plus dvadeset pet, ipak krećem dalje. Ne mogu više da ostanem na jednom mestu, zaglavljena - moj neizdrž je dostigao vrhunac. Plan je da krenem na zapad, u centralnu Mongoliju, kako bih posetila nekoliko nacionalnih parkova, turskih spomenika iz 6-8. veka, nekadašnju prestonicu Mongolskog carstva - Karakorum,

*

Stresan mi je svaki ulazak u grad, pogotovu ako sam se do njega kotrljala kroz pretežno nenaseljene predele i skoro praznim putevima, kao do Ulan Batora. Bila sam spremna na azisjku gužvu koja podrazumeva da se vozi bilo kojom stranom ako je tuda prohodno, da uvek jači ima prvenstvo i da se sirene pritiskaju do iznemoglosti.  Međutim, nisam očekivala pogibeljno loš put, ne nakon sedamsto pedeset kilometara

Magistralni put kojim se kotrljam kreće od Marmarisa na Tirkiznoj obali i vodi uz more do Mersina, koji Turci nazivaju Biserom Mediterana, odakle potom zadire u kopno, zavlačeći se sve dublje na istok, preko kurdskog Mardina pa južno oko Ljubičaste planine, gde ulazi u Iran. Ispijajući jutarnju kafu, pratim na mapi žutu liniju sa oznakom De-četristo, kojom je iscrtan. Već danima žalim što neću moći da njime vozim sve vreme, jer iako planiram u Iran, ta ruta nije bezbedna za samu ženu. Duž obale, koja je turistički razvijena, stanovništvo je uglavnom naviklo na zapadnjake i zapadnjački pogled na svet, po kome su muškarci i žene izjednačeni u slobodama, pa tako čak i mlade devojke putuju same. Ali kad se samo malo udalji od Mediterana, posebno na istoku Turske, putnica postaje izložena neodobravajućim pogledima meštana zato što narušava vekovne običaje, uznemiruje maštu muškaraca i u manje stabilnih priroda može da probudi mračne strasti.

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena.

Na početku putovanja biciklom oko sveta, moj partner Brajan i ja odlučili smo da prepedalamo Karpate. Krenuli smo krajem jula iz Bratislave, gde počinju Mali Karpati, i vozimo od severozapada prema jugoistoku prateći masiv kroz Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Rumuniju, sve do poslednjih obronaka Južnih Karpata u Srbiji.

24. jun

Izgledalo je da mi kondukter neće dozvoliti da unesem bicikl u autobus čak ni ako ga budem rasklopila, ali potegla sam sve adute iz kacige.
- Ali, ovaj, znate, ja idem na put oko sveta biciklom i zato

WeChat grupa Pomoć Srbima jedna je od retkih grupa Srba u Kini u kojoj nema suvišne priče ni off topica. Svakog prvog u mesecu, njen osnivač Igor Stanković objavi početak nove humanitarne akcije. U objavi uvek stoji informacija o projektu za koji se tog meseca donira ili o porodici kojoj ćemo pomoći. Akcije traju od prvog do petog u mesecu, a prilozi se doniraju preko WeChat-a, koji je u Kini i sredstvo plaćanja. Svako od nas u grupi pošalje prilog u vidu ’Red pocket-a’, a Igor ga otvori i prebaci na svoj račun. Istovremeno, potvrdi prijem novca, tako da svi javno vide koliko