*

Stresan mi je svaki ulazak u grad, pogotovu ako sam se do njega kotrljala kroz pretežno nenaseljene predele i skoro praznim putevima, kao do Ulan Batora. Bila sam spremna na azisjku gužvu koja podrazumeva da se vozi bilo kojom stranom ako je tuda prohodno, da uvek jači ima prvenstvo i da se sirene pritiskaju do iznemoglosti.  Međutim, nisam očekivala pogibeljno loš put, ne nakon sedamsto pedeset kilometara

Nadam se da je u redu da ovde podelim pitanje koje sam postavila na Fejsbuku, na grupi Put oko sveta biciklom.

Znam da blogeri ne vole da otvaraju linkove, ali molim one koji prate moje putovanje da ipak kliknu na ovaj i odgovore na anketu. Ovo je tekst ankete:

Najverovatnije ću na jesen sama štampati knjigu, ali pre nego što se upustim u to, trebalo bi da znam sledeće:

Da

18. april, šesti dan u Gobiju

Mongoli se kasno bude i kasno otvaraju svoje radnje. To sigurno ima veze sa klimom u ovom podneblju, jer u pola sedam kada ja ustanem toliko je hladno da mi na oči krenu suze.

Miriše na sneg. Ne mogu da se setim koliko dana sam već u pustinji, ali sigurna sam da nije mnogo iako mi se čini kao da sam u nju ušla pre nekoliko godina. I svakog dana sve mi je teže i uslovi su

*

Ne volim velike gradove. Odvikla sam se od života u gužvi i buci, od udisanja smoga i zamagljnog pogleda na uske komadiće neba. Ali nije samo to ono što me odbija od gradova. Najveći problem nastaje kada treba izaći iz nekog od njih, dokopati se čistog vazduha, širokih vidika i one tišine u kojoj su zamrli svi zvukovi napredne civilizacije. Problem je posebno velik kada taj grad iz kog treba pobeći u slobodu ima nekoliko puta više stanovnika nego cela Srbija, a prostire se na površini koja bi obuhvatila Beograd i Novi Sad u nekom ogromnom prstenu, prečnika preko sto kilometara.

...

(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.