Trebalo je da mi se SAMO zalemi jedna žičica na kablu za napajanje laptopa. Pokidala se pa se gubio kontakt i zato se baterija nije punila.
U servisu računara rekli su mi da to ne mogu da urade jer ne znaju.
"Znam ja", rekoh. Odrasla sam u kuci prepunoj kablova, činčeva, strujnih kola... "Samo mi dajte lemilicu."
Nemaju.
"Kako nemate lemilicu u servisu kompjutera? Kako popravljate kvarove na maticnoj ploci?"
Ne popravljaju. Pozovu proizvodjaca i oni onda pošalju
 
Kroz Fukuoku sam samo projurila. Već je padao mrak, i morala sam da izađem iz gradskog jezgra kako bih negde na periferiji potražila park u kome ću noćas kampovati. Moj GPS je pokazivao da se velika zelena površina nalazi odmah izvan spoljašnjeg prstena autoputa. Većina japanskih gradova ima te kružne zaobilaznice, što, sa drugim saobraćajnicama koje ih presecaju, na mapi izgleda kao paukova mreža.

Bilo mi je žao što toliko žurim. Jureći ulicama, nisam imala mnogo
 
Ostrvo Kjušu povezano je sa Honšuom mostovima i podvodnim tunelima. Ovi potonji građeni su još sredinom tridesetih godina prošlog veka. Prvi od njih nazvan je Kanmon, a svečano je pušten u rad 1942. Najpre železnički, pa automobilski, a na kraju i pešački tunel.
 
Na dubinu od skoro sedamdeset metara ispod nivoa mora silazi se liftovima. Dovoljno su veliki da i moj natovareni Surfi stane unutra. Jedan Japanac pritisne dugme B (basement), a lampica zatreperi kod slova G (ground),
 

8-10. novembar

 

*
Kampujem u centru Hirošime, na obali reke, nepun kilometar od mesta gde je bomba pala. Uz fotografije i priče o poginulima i retkim preživelima koje sam videla u Muzeju, obavezno je pisalo na kojoj udaljenosti su se nalazili od epicentra eksplozije. Uvek u metrima: 1200, 1500, 1700...
 
Zaustavljam dalje asocijacije na tu temu, pokušavajući da zadržim osećaj čudnovate radosti koji su mi danas
 
U Hirošimu sam ušla sa izvesnom strepnjom i očekivanjem da će mi se nešto desiti. Ne znam tačno šta, ali možda da ću doživeti nekakvo pročišćenje, katarzu. Osećanja sa kojima sam dolazila bila su već unapred prejaka, toliko da sam se jedva uzdržavala da ne zaplačem kad god bih pomislila na neku od onih slika atomske pečurke, pustoši nakon eksplozije, sprženih i ozračenih ljudi. To mesto tamo predstavlja jednu od prelomnih tačaka naše civilizacije, gde se istorija prekrojila, krenuvši odatle u novom pravcu. Način na koji se to dogodilo, tog 6.
 
Postoji taj jedan put (od ukupno tri) između velikih japanskih ostrva Honšua i Šikoke, kojim mogu da voze i biciklisti. Nazvan je Shimanami Kaido Expressway, jer to jeste autoput, ali celom njegovom dužinom, pa i malo duže, proteže se biciklistička staza. To je nekih 75 kilometara, delom zasebnog puta, delom odvojene trake za dvotočkaše (i, naravno, pešake). Najvažnije u vezi sa tom rutom je da vodi preko više malih ostrva koja su povezana mostovima.
 
Za mene ima nečeg neodoljivo
 

 

30. oktobar

 

U Kamioke Koen kamp stižem nešto pre mraka. Ljubitelji dnevnog šatorovanja i roštiljanja na otvorenom, koji su iskoristili sunčano nedeljno popodne, već uveliko napuštaju park. Spakovali su stvari, pokupili smeće, i polako se kreću prema izlazu.
 
Prošla sam do najudaljenijeg mesta, odakle imam dobar pregled. Oko pet, pre nego što se sasvim smrkne, u parku nema više nikoga. Jedini posetioci ostali su izvan kamp-prostora, u delu koji
 

Nerviraju me svi ti turisti koji su opseli Kjoto. Jer to je moj prvi utisak – da je grad pod opsadom. Na najjačem udaru su 'must see' mesta, koja trpe najezdu i stranih i domaćih posetilaca.

14572933_10208714129385415_2376737584410187665_n.jpg?oh=1f3ab615164f20f1c09ad7c8c5c52c32&oe=588CA90C

Ne zna se ko se više folira: lokalci koji su obukli tradicionalna kimona I japanke sa

 
(Posto u ovim uslovima nikad necu stici da nadoknadim mesec dana tokom kojih nisam postovala, preskacem taj period i hvatam korak sa sadasnjim trenutkom. Ono izmedju, ima na FB/u a bice i u knjizi o Japanu, koju planiram da uskoro sednem da pisem.)
 
24. oktobar
 
Pre dolasa u Kjoto, na grupi Free camping and hotsprings in Japan pitala sam za preporuke u vezi kampovanja u ovom gradu. Dobila sam koordinate za dva mesta, oba u
 

25. septembar
Primećujem da su ljudi na Honšuu dosta opušteniji od svojih zemljaka na Hokaidu. Ne ustežu se da me pogledaju znatiželjno, da mi mahnu u prolazu, da mi upute osmeh. Čini mi se kao da su slobodniji prema strancima, nisu toliko uzdrzani, i ujedno su i radoznaliji.
 
*
Scena prva:
Nakon dugog tunela bez trotoara za pešake i bicikliste, još u stresu od svih kamiona koji su projurili pored mene, sjurila sam se nizbrdo i, ugledavši Lawson, ukočila na parkingu ispred prodavnice. Prošla sam pored
 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  - Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  105 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana