Vize-1024x768.jpg

Ideja

Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe.

 

Planet Bike je na FB-u pokrenuo foto-konkurs na kojem se glasa za najbolju fotografiju sa temom biciklizma. Daju dvadeset nagrada, a prva je bicikl, neki namnunjeni model.

Nisam uopšte nameravala da učestvujem (volim moj "krš" koji je izdržao 24.000 km i ništa mu nije i ne bih ga menjala), ali me je jedna FB prijateljica podstakla da se uključim.

Razmišljajući o njenom predlogu, sinulo mi je kako bi bilo sjajno da osvojim bicikl i onda ga poklonim nekom sirotištu, što bi bio fenomenalan početak humanitarne

 

28. mart -- 4. maj 2013.

DSCF7973.JPG

Nisam se odmah odlučila za Kep i preselila u njega. Najpre sam jednog dana otišla u izvidnicu.

Od Kampota do tog malog grada, poslednjeg uz granicu sa Vijetnamom, ima manje od dvadeset pet kilometara. Ali vožnja je veoma naporna zbog lošeg puta. Asfalt je sljušten, a ostala je crvena zemlja. Motori a posebno džipovi jure najbrže što mogu, pa gutam prašinu koju podižu.

 

Dragi moji svi koji me pratite i podržavate,

Raduje me što mogu da vas obavestim da sam zahvaljujući angažmanu kod Q-sphere najzad u mogućnosti da samu sebe finansiram tokom ove avanture, pišući za njih.
Sada sam prvi put u mogućnosti da ovo što radim proširim u smislu da dobije i humanitarnu dimenziju. Naime, želim da najmanje nekoliko narednih meseci vožnje (po svoj prilici na Tajlandu i potom na Nepalu) namenim prikupljanju sredstava za neku humanitarnu svrhu.

 

25-27. april; 24. maj – 1. jun

DSCF7938.JPG

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.

 

22-24. mart 2013.

DSCF7676.JPG

*

U stvari je dobro što sam u Pnom Pen morala da dođem autobusom. Da sam stigla biciklom, nikad ne bih prisustvovala dočeku koji turistima priređuju tuk-tuk vozači.

Minibus u kojem sam bila još se nije ni zaustavio, a dvadesetak muškaraca potrčalo je za njim. Iako sam već nekoliko meseci u ovom delu sveta, među Azijatima, nisam potpuno prihvatila njihove običaje. Još uvek me zbunjuju razlike u odnosu na belog čoveka i njegovo ponašanje. A u ovakvim slučajevima, kada je nešto neočekivano, što do tada nisam doživela, te razlike me i onespokojavaju.

 

17 –22. mart 2013.

DSCF7601.JPG

Granični prelaz između Laosa i Kambodže. Dok stojim u redu za izlaznu overu pasoša, opazim natovareni putnički bicikl nedaleko od reda za ulaz u zemlju. Potražim pogledom vlasnika i zadržim se na visokom muškarcu u pedesetim, u biciklističkim bermudama. I nehotice se zagledam u njegovu protezu na levoj nozi, od polovine butine. Naježih se. Kakav duh!, pomislih s divljenjem. Nakon overe mog pasoša, požurim da mu se javim.

 

 

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

 

Gost autor je Milan Lisca

 

28. februar-17. mart 2013.

*

 

DSCF7311.JPG

Od Vientiana na jug Laosa, putem niz Mekong, sve je ravno. Februar je na izmaku, a sa njim i zima, pa seljaci pale polja i rastinje pored puta. Njive su prekrivene gareži, ostaci visokog žbunja, palmi i drveća koji nisu izgoreli izgledaju kao jadno pramenje kose nad oćelavelim površinama. Sve deluje prilično tužno, pogotovu kada se prisetim slika severnog

 

20-25. februar 2013.

DSCF7056.JPG

 

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih,

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva