Kako je sve počelo i kako se razvijalo

Moj prvi bicikl za putovanje bio je poklon od prijatelja, Aleksandra Erskog, koji u Šapcu ima svoju malu prodavnicu i servis dvotočkaša. Poklonu se u zube ne gleda, ali iz raznih razloga valja napomenuti da je to bio jedan prastari (“86-o godište) brdski bicikl, dobrog proizvođača – italijanske Botecchie – izdržljiv kao kljusina. Što je i dokazao, prešavši 33000 km, izvukavši me na himalajski vrh Thorung La, na 5416 mnv, i prekotrljavši se kroz 1000 km dugačku

 

Prvi bicikl za moje putovanje oko sveta poklonio mi je prijatelj. To je bio jedan maunti bajk, star trideset godina. Koštao je oko 40 evra – prema rečima mog darodavca. Iako su sa njega ponekad otpadali delovi, prešao je 33,000 km natovaren sa 40 kg tereta. Njime sam se popela na Himalaje, na 5,416 m visok Thorung La pas, i prepedalala pustinju Gobi. Ostao je u Irktursku, 2014, kod drugog mog prijatelja, gde čeka da ga jednog dana, kada opet budem imala svoju kuću, dopremim nazad.

Drugi bicikl kojim sam nastavila kotrljanje poklonio mi je isti onaj prijatelj sa početka. Napravio

 

knjiga1-1024x770.jpg

Pozivam vas da dođete na neku od putničkih tribina koje ću naredna dva meseca držati u pedesetak gradova na Balkanu. Iako je povod za moj dolazak objavljivanje nove knjige, ovo će biti putničke tribine na kojima ću govoriti o svom, sad već epskom putovanju biciklom koje je započeto 2011. kao krug oko sveta, ali se u međuvremenu pretvorilo u nomadski način života.

 

Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

 

Nakon šest meseci udarničkog rada – svaki dan, po ceo dan, bez vikenda i odmora, a i bolovanja – uspela sam da završim novi rukopis, putopisni roman Nomad 1. Neki od vas pratili su odlomke koje sam povremeno objavljivala, ali svejedno, evo ukratko o knjizi:

Zbog preobilja materijala a i sklonosti epskom pripovedanju, ispostavilo se da je bolje da umesto jedne knjige od možda i hiljadu stranica, napišem nekoliko manjih od po dvesta. Tako sam došla na ideju o svojevrsnoj putopisnoj ediciji sa naslovom NOMAD -- Knjiga 1, Knjiga 2... Prema okvirnom planu, da bih stigla do trenutka sadašenjeg, moraću da ispišem desetak nastavaka. Dobra strana je to što će svaki moći da se čita kao celina za sebe, nezavisno od ostalih, mada će tek svi zajedno -- u nekoj projektovanoj budućnosti -- dati kompletnu sliku o ovom mom, sada već epskom putovanju.

 
2016-03-07 08:39:18
Literatura| Putovanja| Život

Nova knjiga i tribine

Snezana Radojicic RSS / 07.03.2016. u 09:39

Krajem aprila izlazi moj novi novi putopisni roman “Nomad”, a u maju dolazim u Srbiju (već sam kupila kartu) i ostaću do kraja juna. Planiram tribine i druženja, a biće i nekih zajedničkih bicikliranja.

Za sada sam načelno ugovorila večeri u sledećim gradovima u Srbiji:
Beograd, Novi Sad, Čačak, Sombor, Kraljevo, Kragujevac, Šabac, Loznica, Smederevo, Niš, Bor, Pančevo, Senta, Sremska Mitrovica, Šid, Osečina, a čekam odgovor za Suboticu, Užice i Kovačicu.

Republika Srpska:

Brčko, Istočno Sarajevo 

 

U Hrvatskoj su ovi gradovi na listi:

Osijek, Zagreb, Šibenik (Festival putnika), Cres, Mali Lošinj, Umag (ili Poreč)

U Crnoj Gori:
Podgorica, Bar, Nikšić

Ima još slobodnih termina, pa ako neko želi da organizujemo tribinu u njegovom gradu, neka mi se javi porukom.

 

Za Ivana sam saznala na vrlo neobičan način. Bila je 2013. i ja sam stigla u Bangkok, gde sam imala ugovoren besplatni smeštaj preko liste Warmshowers. Ugostila me je vlasnica privatne škole koja uopšte nije biciklistkinja, mada je posle našeg druženja kupila bicikl i u svojoj šezdeset i nekoj počela da vozi. Već prilikom susreta, rekla mi je da sam je zbunila, pošto je mislila da je reč o muškarcu koji putuje oko sveta. Na Warmshowers nije ni gledala moje fotke, a pošto joj samo moje ime ne znači ništa da bi znala o kom rodu je reč, to je zaključila da samo mušarac može pedalati okolo sam. Grohotom se smejala kad je otkrila svoju zabunu. I tada mi je rekla kako smo mi svi iz Srbije neobični.

"Koji mi? Poznajete još nekog iz Srbije?"

"Ima jedan vaš, isto biciklista, pitao me je za smeštaj. Njega sam odbila jer sam već imala goste. A i pola ga nisam razumela, govori engleski mnogo brzo."

Sad je na mene bio red da se začudim. U tada malom i manje-više poznatom svetu srpskih cikloputnika, znalo se ko je gde putovao na dalje destinacije. Ni meni ni rijateljima koji su pravili duge ture, a koje sam odmah pitala, nije bilo poznato da je neko vozio čak u Tajlandu.

 

Svakog dana oko dvanaest, volonterke Dženi, Kler i ja, kao i svi ostali stanovnici u velikoj Tanginoj kući, okupljali smo se na zajedničkom ručku. Izostali bi samo oni koji su imali časove u to vreme. Kuvala je najčešće Tang, a ako je ona bila prezauzeta ili odsutna nekim poslom, zamenjivala ju je Huong, kojoj je pomagala Ngen. Tang je volela da kuva, ali osim te ljubavi, u načinu na koji je preuzimala kuvarsku palicu od druge dve žene čim bi se vratila kući, ili čim bi završila sa intervjuima koji je u radnoj sobi često davala stranim novinarima preko Skajpa, bilo je više od toga. Osim ponosa što dobro kuva – a zaista je bila nenadmašna – bilo je tu nekog samonametnutog moranja, kao obaveza koju je morala da ispuni kao domaćica te kuće.

Za mene je, u toj njenoj revnosti, najbolje bilo oslikano ono o čemu mi je pričala o vijetnamskim ženama i modelu ponašanja kome su učene. Od njih se očekivalo da u kući budu domaćice i majke, a izvan doma, ako su bile zaposlene – poslovne žene. U svim njihovim obavezama, u ulogama koje su preuzimale tokom jednog radnog dana, morale su da budu doterane, ženstvene a, najbitnije, stalno osmehnute i tihe. Na ulicama je bilo veoma teško videti neurednu ženu, čak i kada su izlazile samo u kupovinu. Vijetnamska moda nametnula je stil koji je postao prepoznatljiv i koji nisam srela nigde osim u ovoj zemlji: haljinice kao za devojčice, koje su mi ličile na tinejdžerske školske unifrome, samo što su ove bile u raznim bojama i sa otvorenijim izrezima oko vrata, sa kratkim rukavima ili bez njih. Preko toga, u svežijim danima, oblačile bi strukirane blejzere, ili jaknice sa sitnim cvetnim desenom.

 

'Provetravanje mozga' na šestodnevnoj turici (uskoro ću napisati blog o tome) nije mi značilo samo kao pauza od pisanja, već mi je pomoglo i da najzad odlučim kuda dalje. Ovo je prilično precizan plan, ukoliko me i vi koji me pratite budete podržali sa svoje strane, kupujući moje naredne knjige – jer na taj način se finansiram.

2016. Februar-mart – Hanoj, Vijetnam, rad na rukopisu nove knjige.
2016. April-maj – nastavak pedalanja: Halong Baj (Vijetnam), Naning (Kina), Makao i Hong Kong. U Makaou apliciram za tajvansku vizu. Ako ima naših koji žive na Tajvanu, molim da mi se jave, jer će mi možda biti potrebna pomoć za dobijanje vize (pozivno pismo).
2016. Maj – izlazak nove knjige, sa naslovom „Nomad“ (I), te prodaja preko logističke podrške kod kuće. Najverovatnije neće biti kupovine u pretprodaji, pošto je prošli put ispao priličan haos. Neću dolaziti radi promocije.
2016. jun – Tajvan
2016. Jul-avgust-septembar – Japan
2016. Oktobar – Južna Koreja
2016/17. Novembar-decembar- januar (i možda februar) – Japan: volontiranje i pisanje nove knjige (rezervna kombinacija: odlazak na Filipine radi pisanja nove knjige).
2017. (Februar) mart-april-maj – objavljivanje drugog nastavka putopisnog romana "Nomad" (II), dolazak u Srbiju, promocije u regionu. Apliciranje za australijsku i novozelandsku vizu.
2017. Jun-jul-avgust...(pa koliko bude trebalo i moglo da se produžava) – Australija i Novi Zeland
2018. Latinska Amerika

 

Iz raznih razloga, mesecima nisam postavila nijedan blog, ali nameravam da to nadoknadim, pošto se u međuvremenu sabralo mnogo novih utisaka i događaja. Planiram da napišem nekoliko tekstova u kojima ću stići do sadašnjeg trenutka, a onda nadalje opet sinhronizovano putovati i pisati o tome :)

Prvi blog govori o tome kako sam došla baš u Hanoj i kod koga sam se tu smestila, kao i o mojim početnim utiscima o Hanojcima/Vijetnamcima i upoznavanju stvarnog života u već osamdeset godina dugom komunističkom režimu... 

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  - Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  106 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana