O pedalanju indonežanskim i maležanskim Borneom, o ekološkoj katastrofi koja se dešava na ostrvu, o starosedeocima koji su u ne tako davnoj prošlosti bili lovci na glave, o njihovom tradicionalnom načinu života u takozvanim dugačkim kućama, o oranguntanima koji žive jedino ovde, o nekim dobrim ljudima...

*
„Vi ste novinar!", uzviknula je mlada devojka u maležanskoj ambasadi u Džakarti gledajući kopiju moje novinarske legitimacije. Lažne. Zapravo, legitimacija je prava ali ja nisam novinar. Nju mi je napravio prijatelj koji je imao svoje novine u Mađarskoj. I sam iskusan putnik, predložio mi je da odštampam legitimaciju, da je plastificiram i prema potrebi pokažem na ulazima u neke značajne kulturno-istorijske objekte, pošto ponekad novinari ne plaćaju karte. Imala sam je već više od godinu dana prikačenu kao dži-peg fajl u nekom mejlu, ali tek sada sam je odštampala, uradivši kako mi je rekao. Rešila sam da priložim sva moguća dokumenata kako bi mi odobrili vizu.

 

Gost autor: Klub putnika

 

Mape nevidljivog Balkana: Vodiči kroz regiju za putnike, ne turiste

 

Jeste li znali da se u Beogradu kod PMF-a nalazi Ćošak Salvadora Dalija, tabla tipična za označavanje ulica i trgova, ali iskrivljena pod pravim uglom i smeštena u ćošak. 

 

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

 

(Prekoredan blog.)

 

Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.

 

*

Prvi utisak je – jara kakvu nikad pre nisam osetila. Zapahnula me je kao vreli oblak iz otvorene rerne. Kao da sam kroz vrata aviona kročila na usijanu plotnu, asfalt se ugiba ispod mojih sandala, a kroz đonove probija vrelina. Ni snažni udari vatra sa planina okrenutih prema moru ne pomažu protiv tog sveopšteg – nebo-zemljanog – usijanja.

 

Viza

Bližilo se šest meseci mom pedalanju i boravku u Indoneziji. To je maksimalno vreme za ostanak u toj zemlji na osnovu inicijalne dvomesečne vize koja se može produžiti do četiri puta. Nakon toga, za one koji planiraju duži ostanak, jedina mogućnost je da pređu u neku susednu zemlju i izvade novu vizu. Za nosioce srpskog pasoša, izbor je sužen na Singapur i... upravo to 'i' sam pokušavala da pronađem iščitavajući vizna pravila za države na krajnjem jugu Jugoistočne Azije i u pacifičkom regionu. Gde nam to ne treba viza?

„Istočni Timor - ako se u zemlju uđe vazdušnim ili morskim putem, viza se dobija na aerodromu odnosno u luci", pročitala sam na jednom putničkom forumu. 'To mi treba!', uzviknula sam i otvorila mapu da vidim gde se ta država tačno nalazi. Nisam loša u geografiji ali pacifički pojas je ogroman, sa bezbrojnim ostrvima.

 

*

Bali je malo ostrvo. U pravcu istok-zapad ima oko 153 kilometra, a po liniji sever-jug oko 110. To znači da bi se čak i biciklom celo ostrvo moglo prepedalati u jednom danu. Kad ne bi bilo planina. I svega zanimljivog zbog čega vredi zastati.

 


*
Svako indonežansko ostrvo je svet za sebe, kažu poznavaoci. I još dodaju da se nekada toliko razlikuju da, po prelasku s jednog na drugo, imate osećaj kao da ste u drugoj državi, među drugim narodom. Te tvrdnje čine mi se tačnim, iako ni na jednom ne ostajem dovoljno dugo da bih smela da kažem kako sam ga upoznala. Osim Batamija gde sam samo zanoćila, na Sumatri i Javi provela sam po nešto manje od mesec dana, sve vreme vozeći prema jugoistoku. Ipak, na osnovu onog što sam videla i osetila, za prvo ostrvo mogla bih da vežem epitete 'divlje' i 'prenaglašeno' - nedirnuta priroda i ljudi koji preteruju u srdačnosti, oduševljenju, ljubavi prema strancu. Kad je reč o Javi, prve asocijacije su mi 'previše' i 'građanstvo' - jer je to ostrvo prenaseljeno ljudima i prezagušeno saobraćajem, ali istovremeno i pretrpano vulkanima, džunglama, pirinčanim poljima; dok u gradovima poput Džakarte i Džokdžakarte (a verovatno i Bandunga koji sam, nažalost, zaobišla) živi samosvojna građanska klasa kakve nema nigde na Sumatri. Za Bali, treće indonežansko ostrvo na koje sam stigla - i na kome ću se najduže zadržati - od prvog kilometra neminovno vezujem dve slike: valovitog terena i hinduističkih hramova.

 

Otkad sam zastala na Baliju, ne oglašavam se na blogu pa dobijam dosta poruka u kojima me ljudi pitaju kako sam. „Super!", uvek otpišem. Nekako me sramota da se žalim sa rajskog ostrva. Koliko će njih ikada stići ovde.

Ali kao i uvek, istina je za nijansu-dve drugačija....

*

- Imam pacova u krovu sobe - kažem vlasniku hostela u kome sam odsela.

 

 

Kako sam u jeku kampanje (kao političari, bože me sačuvaj) u kojoj prikupljam sredstva za štampanje Kamperskog priručnika sa mini-kuvarom i Vodiča za putovanja biciklom, to su me pitali da za 24h sastavim nešto kao "Putovanje biciklom u deset koraka". Iako se grozim članaka i priručnika tog tipa (10 koraka do uspeha, 50 must see mesta na planeti, 100 stvari koje treba da uradite pre nego što umrete...), pristala sam računajući da je to dobra prilika za privlačenje potencijalnih čitalaca koji bi iste, tj. priručnike, mogli da kupe u pretprodaji čime bi pomogli da ovi budu i kvalitetniji, odštampani na boljem papiru, sa više ilustracija...

Tekst je danas izašao, malo skraćen i lepo upakovan, a ovde prenosim onu malo dužu verziju. Detaljnije o cikloputovanjim i kampovanju može se naći u sekciji Korisno na mom sajtu, a najdetaljnije će biti u knjigama koje izlaze početkom juna.  

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  - Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  108 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana