http://blog.b92.net/text/23039/TESKO-BOLESNA-DECA-UMIRU-POLAKO-I-NIKOGA-NIJE-BRIGA/

Iskreno sam se obradovao uspehu koji smo postigli na nedavnom dvoranskom prvenstvu Evrope u atletici. Ne samo zbog toga što sam i sam bio atletičar, već i zbog činjenice da, imati atletske šampione znači imati sposobnu, zdravu i jaku populaciju. Nadao sam se da Ivana, Emir, Asmir, Jelača, Mihail... nisu usamljeni i da za njima dolaze nove generacije buducih šampiona. 

Ili zašto sam otišao iz zemlje,

…iako živim tu. Još uvek. Otišao sam umom, srcem, dušom. Otišao sam da se nikada više ne vratim.

Danas je većina medija u Srbiji objavila vest da je fudbaler Crvene Zvezde, Miloš Ninković uplatio 80 000e kao pomoć za lečenje Une Savić.

Na žalost, u pitanju je bila dezinformacija što je potvrdio i sam fudbaler:

 "Dao sam novac, ali ne toliko koliko je predstavljeno u javnosti. Ovo govorim jer ne želim da se napravi nikakav problem njenim roditeljima, jer će ljudi misliti da je novac prikupljen, a nije." 

Nečija neodgovornost bi mogla da ugrozi čitavu akciju i zato je jako važno da se sa prikupljanjem novca nastavi.  

Račun za pomoć otvoren je u Komercijalnoj banci na ime Una Savić
br. dinarskog računa: 205-9011005219862-38
br. deviznog računa: 9031019889411 RS35205903101988941194 

Aktiviran je i poseban SMS broj na koji se mogu poslati poruke i tako donirati novac na njen račun. Broj na koji treba poslati poruku je 2205, a cena poruke je 100 dinara. Važi za sve mreže.

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...

Zaljubljen u ljubav 

Kad bih imao jedan komadić života, 
dokazivao bih ljudima koliko greše 
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare 
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se 
zaljubljuju. 

Često se pitam kome se zapravo obraća umetnik, trenutku ili večnosti? Da li su svi ti osmesi, apoteoze, zalasci, izlasci, žitna polja, suncokreti, zvezde, nebesa i dubine samo trenuci zarobljeni ili trenuci produženi u večnost. Da li se jednom odsviran zvuk ugasi ili nastavi večno da treperi u bezglasju, negde iznad svesti, uhvatljiv samo onome ko ga prizove.

Šta me je nateralo da, baš danas, posle dugo vremena, uđem na ovo mesto za koje sam mislio da je odavno mrtvo.

Čudnim spletom okolnosti, kao prvi, iskočio mi je blog o vežbanju i to od autora koji me je jednom prilikom banovao, verovatno iz straha od istine o svojim marketinškim aktivnostima u oblasti u kojoj ima samo lična iskustva; znanja veoma malo.