Читам све ове постизборне постове са све коментарима и мислим се нешто...
До сада сам већ схватио да у сваком миту и легенди, били они урбани или не, постоји обавезно зрнце истине.
Због тога ја и верујем у једну од тих легенди која каже да је покојни и за многе никад прежаљени најбољи син наших народа и народности, Маршал у фенси униформама и доживотни Прешједник СФРЈ, много волео филмове.
И глумце.
Глумице нарочито.
„Давно је било када је Слободан Јовановић написао да не постоји српски културни образац. То је, дакле, феномен дугог трајања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску језичку норму, да означимо место ћирилице у нашој јавној свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенције разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаје услед владајућег распореда историјских и културних сила."
Ја бих да подсетим на један текст од пре 25 година...
Позвао ја родитеље једног малог неваљалца у школу прошле недеље.
Дошла мајка. Ја јој испричам шта јој све мамино злато ради у школи, какве су му оцене, како се понаша...
Ћути јадна жена, не зна шта да ми каже...
Тек после неког времена прозбори:
"Разредни, причам ја њему исто као и ви. Такав се родио, џабе му ја причам. Сваки дан му причам. Језик ми к'о да сам силиконе у њега ставила..."
"Zanimljivo je da se u pesmi "Pod sjajem zvezda" ni na jednom mestu ne pominje ime grada, ali gotovo svi koji je vole kažu da im je prva asocijacija na tu melodiju baš Beograd."
Ма само нека смо сви ми вазда здрави и насмејани!
А све друго ћемо већ и сами постићи.
Па докле траје...
Само опуштено... Права срећа је уживати у малим стварима.