Београд, 24. март 2018. године
На данашњи дан...
1401. - U pohodu kroz Aziju i Sredozemlje tatarski vojskovođa Tamerlan osvojio Damask.
1603. - Kralj James I postao je prvi britanski monarh koji je istovremeno vladao u Škotskoj, Engleskoj i Irskoj.
1869. - Vojske poslednjeg maorskog vođe Titokovarua su se predale vladi Novog Zelanda, čime je okončan njegov ustanak.
1945. - Hrvatski biskupi objavili pastirsko pismo u kojem su osudili partizanske zločine nad nevinim katoličkim svećenicima i vjernicima.
1976. - Prljavi rat: argentinska predsjednica Isabel Perón je oteta i svrgnuta u državnom udaru.
1999. - Snage NATO počele vazdušne udare na Jugoslaviju.
2016. - Radovan Karadžić je pred Haškim tribunalom osuđen na kaznu od 40 godina zatvora.

Прво смо живели у добу прећуткивања.

Па смо онда ушли у доба ућуткивања.

Да ли смо сада, када смо све видели и чули, омирисали и куснули, додирнули и осетили, дошли до доба ћутања?

Није ли можда дошло доба у којем треба слушати другог и још више ослушкивати самог себе уместо да говоримо или тек производимо буку оглашавајући се?

Само... Да једна ствар овде буде јасна.

Ћутање и тишина никако нису исто. Никако.

"Је ли, Тасо, а зашто ми не радимо у петак", питају ме пре неколико дана моје колегинице и колеге у школској зборници, све професори, високообразовани Срби.

"Па зато што је то Дан примирја који слави цела Европа, па ето и ми."

"Каквог примирја?"

 "Па у рату. На тај дан је потписано примирје и коначно заустављен покољ у којем је страдало 20 милиона људи."

 "У ком рату?" 

 "Па у Великом рату. Првом светском рату," кажем им ја.

 "Е, свашта! Па где баш сада пред тромесечје када треба да оцењујем ђаке!"

 Добро је, мислим се ја, што колега историчар тренутно није присутан у зборници. Таман би колабРирао као и сваки колабРирациониста да је чуо овај разговор.

Једна мала лична исповест-путопис у подножју Историје која тече и која није дошла до свог Краја нити ће икада доћи...

Јер...

Краја и нема... Има само Сеоба... 

Постоје тако неки „окидачи" који из прошлости истерају на светло дана неке слике, деценијама закопане негде ту, можда у другом плану, што наравно никако не значи да су те слике ишчезле из мог досадашњег живота, него чине његов саставни и неодвојиви део.

Пре 5-6 година присуствовао сам једном стручном усавршавању (популарно, семинару) за просветне раднике под званичним називом „Креативни рад са ученицима на превенцији злоупотребе психоактивних супстанци."

" Je li, a što si ti tako stalno nešto ozbiljan?"

"Život je ozbiljna stvar, gospodine..."

"E? A otkud to znaš ako nisi nikad probao?"