"Је ли, Тасо, а зашто ми не радимо у петак", питају ме пре неколико дана моје колегинице и колеге у школској зборници, све професори, високообразовани Срби.

"Па зато што је то Дан примирја који слави цела Европа, па ето и ми."

"Каквог примирја?"

 "Па у рату. На тај дан је потписано примирје и коначно заустављен покољ у којем је страдало 20 милиона људи."

 "У ком рату?" 

 "Па у Великом рату. Првом светском рату," кажем им ја.

 "Е, свашта! Па где баш сада пред тромесечје када треба да оцењујем ђаке!"

 Добро је, мислим се ја, што колега историчар тренутно није присутан у зборници. Таман би колабРирао као и сваки колабРирациониста да је чуо овај разговор.

A večeras vas vodim u izlazak.

U bioskop.

Zahvaljujući jednom mom Kumu koji nam je kupio karte.

EKSPOZICIJA

(Što ne puste ton pederi?)

______________________________________________________

* - Pozajmljeni naslov. (LINK)

Ово би требало да буде лична дневничка забелешка о новим годинама које сам до сада дочекивао и о сећањима везаним за те дочеке. Али свестан сам да се многа од ових мојих сећања и не могу баш тако строго ограничити тим епитетом „лична" јер су многа од тих сећања слична или чак и потпуно идентична са сећањима на дочеке нових година многих од вас који ћете евентуално и прочитати овај текст.

А накупило их се подоста за ових мојих пола века постојања. Тих нових година и сећања на њих...

" Je li, a što si ti tako stalno nešto ozbiljan?"

"Život je ozbiljna stvar, gospodine..."

"E? A otkud to znaš ako nisi nikad probao?"

Пре 5-6 година присуствовао сам једном стручном усавршавању (популарно, семинару) за просветне раднике под званичним називом „Креативни рад са ученицима на превенцији злоупотребе психоактивних супстанци."