Београд, 24. март 2018. године
На данашњи дан...
1401. - U pohodu kroz Aziju i Sredozemlje tatarski vojskovođa Tamerlan osvojio Damask.
1603. - Kralj James I postao je prvi britanski monarh koji je istovremeno vladao u Škotskoj, Engleskoj i Irskoj.
1869. - Vojske poslednjeg maorskog vođe Titokovarua su se predale vladi Novog Zelanda, čime je okončan njegov ustanak.
1945. - Hrvatski biskupi objavili pastirsko pismo u kojem su osudili partizanske zločine nad nevinim katoličkim svećenicima i vjernicima.
1976. - Prljavi rat: argentinska predsjednica Isabel Perón je oteta i svrgnuta u državnom udaru.
1999. - Snage NATO počele vazdušne udare na Jugoslaviju.
2016. - Radovan Karadžić je pred Haškim tribunalom osuđen na kaznu od 40 godina zatvora.

Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.

И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.

Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.

"Је ли, Тасо, а зашто ми не радимо у петак", питају ме пре неколико дана моје колегинице и колеге у школској зборници, све професори, високообразовани Срби.

"Па зато што је то Дан примирја који слави цела Европа, па ето и ми."

"Каквог примирја?"

 "Па у рату. На тај дан је потписано примирје и коначно заустављен покољ у којем је страдало 20 милиона људи."

 "У ком рату?" 

 "Па у Великом рату. Првом светском рату," кажем им ја.

 "Е, свашта! Па где баш сада пред тромесечје када треба да оцењујем ђаке!"

 Добро је, мислим се ја, што колега историчар тренутно није присутан у зборници. Таман би колабРирао као и сваки колабРирациониста да је чуо овај разговор.

 (Men' s Athletic Club)

„Некада је ту била кућа.

Сада је ту рупа."

(Славко Павићевић: „Ратне песме" )

Grok!

Бавим се децом као школски наставник већ дуго, дуго... Већ 25 година половину и више свог радног дана проводим са децом, у њиховом друштву,  у њиховом свету,  у њиховим учењима, сазнавањима и откривањима света око нас, и играма гледајући их како расту од малих људи у велике људе ту, преда мном.

И учим ја од њих исто колико и они уче од мене. 

А ипак сам данас по први пут сасвим случајно налетео на ово, па реших да то поделим са вама,