Бавим се децом као школски наставник већ дуго, дуго... Већ 25 година половину и више свог радног дана проводим са децом, у њиховом друштву, у њиховом свету, у њиховим учењима, сазнавањима и откривањима света око нас, и играма гледајући их како расту од малих људи у велике људе ту, преда мном.
И учим ја од њих исто колико и они уче од мене.
А ипак сам данас по први пут сасвим случајно налетео на ово, па реших да то поделим са вама,
Kako sam proveo letnji raspust
Псст, нека остане међу нама да већи део онога о чему Алс и коментатори пишу нисам уопште разумео. Зато и понављам читање тог поста иако је већ закључан као и сваки ђак остављен за поправни испит у августовском испитном року.
Да, колико год то изгледало невероватно, у Србији је понекада могуће и водити дијалог о друштвеним питањима.
Većina vas se seća Fikreta u Legendarnom Specijalnom vaspitanju u kojem umesto da je u učionici na slobodnim aktivnostima on se skita okolo, a usput bi nešto i da prikolje. Za razliku od filmskog obračuna domaca sa lokalnim dripcima koji se odigrava u po bela dana, horor scena u Novom Sadu odigrala se u sred noći. Akteri, tri dečaka od po dvanaest godina i nesrećni skitnica, dečaci su zapalili beskućnika dok je spavao i ovaj je posle nekoliko sati izdahnuo.
NS: Dvanaestogodišnjaci zapalili beskućnika (LINK)
И после свега, и после распада СФРЈ, ратова деведесетих које су Срби све редом изгубили, како нам медији то кажу (не знам само откуд Република Српска; и не знам само откуд Војводина још увек у саставу Србије, као и Врање, Лесковац, Ниш), и после петооктобарске "демократске револуције" и после свих ових марионета које поставља на власт у Србији већ пуних 17 година што САД и Велика Британија, што Немачка, и после иживљавања са денацификацијом Срба кроз медије, образовање и културу, и после "политичке изузетности" и "политичке коректности" и после свих "културих деконтаминација" и после свих просеравања типа "ако вам је добро, онда ништа" и после ућуткивања неистомишљеника, још увек се код бивше браће из покојне СФРЈ јавља зебња од "доминантне Србије".
Па докле, бре, више?
Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.
И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.
Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.
...буди ми силан и добро ми стој!
Често слушам у разговорима, читам по интернету, у новинама, књигама, часописима, слушам на телевизији и радију, како су Срби „један лош народ, корумпирани, неморални" и „како баш заслужујемо то што нам се догађа".
И заиста, у много случајева када гледам и слушам све око себе у мојој Србији, дође ми да ускликнем:"Па јес, стварно су људи у праву! Много смо сви, бре, неки покварен народ!"
Али...