narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

 

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

 

Zovem se iŠmajhel, dobri duh Casper, otkucavao mi je daske, koje život znače, vitez Koje, pored puta znače, znam te, znaš me, tip sam koji zna ko je i Erlend Lu i Tajron Lu, i Lu Salome i Cindy Lu, i opet kuburim, ni na (Seničar nije desničar) Karaburmi, ni na (Peršon nije peršun) Čuburi, otkuburim na Kaleniću, znam Boru, znam Goju ali ne znam Miću, niti ću, strune ću, strunuću, it's better to burn out than it is to rust, Sveta Raketa, Sveta mast, Raketa Užice, užicam sa ulice, dasobesim uzice što nekima izviru iz mračne kućice, guzice, pardon maj jun jul frenč, padam u avgustu, šalju me na benč, press, kres, od smeha poteknu mi suze koje se pretvore u suzice, lice nestane u procepu magle, nage nagle, obolele od pelagre, slikaju se za naslov-nice a jašu ih rage, neka matora govna, doslovno poslovna, alo ovne, ima neko kome ću kosti da polomim ovde, a to je karabatak

 

Život je težak, ako mi je za utehu ni sam nisam lak, za kosu se čupam, za kosu se ne drži Kosač nego Fejsbuk grupa, koja vređa, lupa, kinji, klinji izrastu krila od muke i on skoči, pogodi me direkt među oči, pravo u centar, Topčidersku zvezdu, pogodi me u Slaviju, raskopa me i ogoli do kamena, dobijem podstanare na oba ramena, jedan šapuće ruši kuće, drugi sikće plamena plamena, nije dovoljno vruće

 

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

 

Pitam se da li sam kadar postojati? Mesto je strašno, to je sigurno.

Plastični prozori kadriraju na uzvišenju, jutarnjim suncem obasjanu, komšijinu vilu. Sva je od mermera, izgleda kao megalomanski mauzolej. Na podu umesto tangi i brushaltera kesa iz Maksija i kesa iz Drink Stora. Close-up na kesu: piše da je biorazgradiva. I jetra je biorazgradiva. Sinoć sam leteo po kući kao mačak Feliks, padao sam i dizao se kao ptica Feniks, iz pepela, u piksli. Iz pepela u urni. Nikada pokazanoj ujni. Mačke i ptice idu mi na živce. Pogledam se u ogledalo, ali ne vidim lice.

I pitam se da li sam kadar uteći? Kada bih mogao da odem negde, ali da me to usreći...

 

 

          Marija me moli da dođem u šumu, Šumarice, nema teorije, kažem, da se uhvatim za tu strunu, za slamku spasa, da tebi nije tvog glasa, Marice, i ti bi strunula zaglavljena u stelji, sve na kraju strune. Kaže znam za tvoju familiju oni znaju šta tebi nedostaje ali ja znam kada stvarno dosta je

            Kišni čovek koji pleše oko grada dao mi je u ruke dve flaše. Kao neiskusni petak pomešao sam pića i sada bolje da me nema. Jedno je bila klekovača od koje sam kao poklekao, drugo je bila obična brlja od koje sam počeo da brbljam i brljam. Srljam u svoj kraj i usta ne zatvaram, ljudi su postali ružniji, petak je, draga

            Gidra je delovao sluđeno kada sam ga pitao zašto i dalje glumata, kaže proklet da sam, on je dasa, dvesta kila vetrova je primao na prsa, dnevno. Rasuo se na komade kada sam mu dokazao da i njega vreme može da pokrade, zaborav iz kog se ni ti ni ja nećemo izvući, prati me od Beograda i čeka me kući

 
2017-08-19 08:55:24
Literatura

BIBLIJA LJUBITELJA KRATKE PRIČE

horheakimov RSS / 19.08.2017. u 09:55

 Koliko često se ispostavi da je neko već napravio nešto što ste tajno zamislili/zamišljali? 

Uveden u lavirint kratke proze, najpre kroz ogledala Horhea Luisa Borhesa, s vremena na vreme sam na senovitim odmorištima tog lavirinta zamišljao kako bi bilo zanimljivo sakupljati kratke priče poznatih i manje poznatih autora širom sveta i od svih tih papira praviti novu Vavilonsku kulu, ili makar neki manji grad...

Jedne iste tako senovite zimske večeri Aleksandra me je pozvala, znajući za naum koji čuvam od mnogih ali ne i od nje, da joj se sutra pridružim na promociji jedne knjige, nije mi htela reći koje, u toj i toj dvorani NBS-e. Da li treba da vam opisujem zbun čuvara u Narodnoj Banci Srbije na Slaviji kada sam banuo mokar sa ulice i pitao gde je ta i ta sala i gde je promocija knjige? Na sreću, kako svugde stižem ranije, imao sam dovoljno vremena da se (g)lupim u glavu i potrčim u pravcu Narodne Biblioteke Srbije, na promociju, ispostaviće se, Biblije Ljubitelja Kratke Priče (knjige, koja se na sreću ne zove tako). Dakle, u pitanju je...

 

Gospodin Levi se prvi put maskirao sa pet godina. Našao je parče crepa na plaži koje je umočio u vodu i išarao se po licu. Kada je takav ušao u hotelski restoran jauci prisutnih delovali su kao da se izmasakrirao. Na školskim priredbama je bio gusar, nindža, dirigent i fudbaler. U gimnaziji se krio iza lika pank bubnjara, od šminke noseći samo krejon.

Svoj prvi novac je zaradio u zoo-vrtu Big Blue Bay noseći na sebi veliku kutiju Snooply kokica. Kostim je bio tako dizajniran da su ruke i noge bile njegove a oversize kutija i ukočene plastične kokice su mu stajale iznad glave. Prozore za oči imao je u oba slova O u natpisu. Kasnije te godine gospodin Levi je bio prvo ulični pa onda i cirkuski klovn a dve glavne zavrzlame su mu bile plišana pesnica koja izleće iz šešira i džep koji prska vodu. Kada je radio sa decom nije nosio šešir. Nosio je slojeve šminke, šareni kombinezon i crveni sunđerasti nos. Do kraja iste godine oprobao se i kao Deda Mraz, spavajući preko noći na jastuku koji je preko dana opasivao oko sebe. Gospodin Levi je živeo kao u bajci. Bio je Popaj i Petar Pan. Bio je jak i mlad. Bio je i sakriven iza radio talasa zabavljajući zaslužne. Duboko u moru sebe razbijan je o litice nevidljivog rastapanja, degeneracije. Ni gram negacije.

 

Neki ljudi imaju stvarne probleme, pokušavaju da ih se reše, tih stvarnih ljudi, problemi, sele ih, iseljavaju ih iz goreg, na dole, iz Gornjeg Milanovca u Donji Milanovac, piše zbilja oko štambilja, sada imate Dunav, tok umiruje, pisalo je umire pa je problem prepravio, dopisao, dopis o opisu, dop opis, dobijaju se u 15 dana, bez prava na žalbu i osip i ospe i David Ospina, rezervna i zamenska krivina spina, splina, šaka pelina i plina i cepana sveska, pleska… Kako se kaže kada te neko presavije preko kolena i izudara po obrazima?  Kada te voli što klekneš kao da nemaš obraza? Guzice, iz dupeta odabranima vire uzice, ulizice, suzice, suziće, prelomiće, presaviti tabak, Žan, Klod, (Van, Da l’) vredi praviti sebi ono što problem već nije napravio? Ništa od navedenog ne mogu da dokažem stoga možda lažem, samo kažem.

RED SPAROWES - "We Stood Transfixed in Blank Devotion as Our Leader Spoke to Us, Looking Down On Our Mute Faces With a Great, Raging, and Unseeing Eye"

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  7 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana